архиепископ Никифор (Теотокис): Беседа о онима који тврде да милосрђе није апсолутна дужност

Страх и трепет обузимају моју тужну душу када замислим несрећног богаташа описаног у данашњем Јеванђељу! Које је грехе починио да би био осуђен на тако ужасну муку? Он није ни идолопоклоник, ни клеветник, ни прекршиоц празника, ни без поштовања према родитељима, ни блудник, ни крадљивац, ни убица, ни лажни сведок, ни присвајач туђе имовине. "Био је обучен", каже Свето Јеванђеље, "у пурпур и фино платно", у светле и драгоцене одежде. Али зашто таква осуда? "Радовао се", каже се, "свима данима својима", то јест, јео је, пио, шетао, певао и смејао се. Али зашто таква мука? Заиста, због тога. Јер се сваки дан у томе упирао, трошећи своје богатство на то, пунећи свој стомак и не показујући милост сиромашном Лазару, који је, слаб и гнојав, лежао у његовом дворишту и пси га лизали.

Јадни ја! Колико пута сам се облачио у светле и скупе хаљине, имајући и друге у својим оставама, а када бих срео нагог Лазара како стење и дрхти од хладноће, окренуо бих лице од њега и избрисао мисао о његовој наготи из свог сећања! Колико пута седим за трпезом препуном разноврсне хране и пића, једем и пијем и радујем се, видећи Лазара гладног и жедног, и дајем му мрвице које падају са моје трпезе! Колико пута Лазар долази до капије моје куће, наг, слаб и гнојав, куца на врата и моли за моје милосрђе, али уместо утехе, налази увреду! Моји пси лижу његове ране, односно слуге моје куће га презиру и прогоне. Ови греси су велики и достојни страшне муке, а ипак скоро нико их не сматра гресима! Скоро сви греше, мислећи да ако покажу милост сиромашнима учиниће добро, а ако не покажу милост, уопште неће грешити. Иако садашње Јеванђеље јасно показује да је богаташ осуђен на огањ зато што, док је уживао у свом богатству и свакодневно га трошио на своје хирове, никада није показао милост просјаку, овај грех и данас постоји. Потребно је разумети основу овог греха: из тога ћемо научити зашто је веома тежак грех не саосећати са сиромашнима.

Неки кажу да милосрђе према сиромашнима није дужност, пошто није садржано у Десет заповести; стога они који не сажаљевају сиромашне уопште не греше. То је лаж. Јер друга заповест, велика и једнака првој, заповеда нам да дајемо милостињу сиромашнима. "Воли ближњег свог као себе самог", каже се (Матеј 22:39). Како треба да волимо ближњег објашњава Божански Јован, који каже: "Дечице моја, не да љубимо у речи и језику, него у делу и истини" (1. Јованова 3:18). Не мислите да сте испунили заповест говорећи речима и језиком: "Волим свог ближњег", јер да бисте је испунили, морате га волети делима и истином; нити се уздајте у то да сте испунили заповест када не варате, не нападате или не мрзите свог ближњег. Јер да бисте испунили ову заповест, морате волети свог ближњег делима и истином, као што волите себе. Не само да себе не варате, не нападате и не мрзите, већ и храните, облачите и на сваки начин се трудите. Тада заповест испуњавате само када, имајући две хаљине, једну дате сиромашнима, и када, имајући храну, учините исто, и када, имајући имовину, учините исто као и Закеј, који је поделио половину своје имовине сиромашнима (Лк 3,11; Лк 19,8). Стога смо обавезани да испунимо другу заповест Декалога, као и да дајемо милостињу: из тога је јасно да окрутни и немилосрдни крше другу, велику и сличну првој, заповест Божију.

Али, рећи ће неко, Бог ми је дао толико, учинио ме господарем и власником тога: и Божји дарови су неотуђиви. Пошто ме је учинио господарем и власником моје имовине, Он ме неће мучити ако ништа од тога не дам сиромашнима, јер то није у складу са Његовом правдом. Ко те је научио овој злој доктрини? Заиста, Бог обогаћује човека (1. Царев. 2:7); али га не обогаћује да би расипао своје богатство и трошио га по својим хировима, или да би га сакрио и закључао, не дајући никоме ништа, већ да би га поделио са сиромашнима, отворио своје руке и дао онима у невољи. Бог, обогаћујући човека, учинио га је домаћином и управитељем датих му добара, да би их у право време делио са онима који их траже за своје потребе. Послушајте шта Бог каже о томе: "Ко је онда верни и мудри управитељ, кога ће Господ поставити над својом слугом да им даје њихову меру хране у право време" (Лука 12:42)? Чујете ли? Он назива богаташа управитељем. Чујеш ли разлог зашто те је Бог учинио богатим? "Да би давао", каже он, "у право време." Дај: то јест, дај сиромашнима према свом богатству и њиховим потребама. А ко год, примивши богатство, управља њиме по вољи Господа свога, Бог га хвали као верног и мудрог управитеља и награђује га за добро управитељство. "Блажен је", каже он, "онај слуга кога господар, када дође, затекне како тако чини" (Лука 12:43). Ко год, примивши богатство, присвоји га као своје, и једе и пије, живи у раскоши, потпуно презирући сиромашне, такав је проглашен неверним и, искључен из реда верних, осуђен је са невернима. "И он ће изгубити положај свој", каже он, "и део његов биће положен са невернима" (Лука 12:46). Ако би Бог обогатио једну особу, а та особа, као господар и властелин датих му добара, чинила би по свом нахођењу, према вашим речима, не дајући ништа сиромашнима, док би друга особа била учињена сиромашном, трпећи и мучећи се, не учествовајући у богатству богатих, Бог би чинио неправду: јер таква неједнакост међу људима, који су Његово једнако створење, јасно указује на неправду. Али Бог је једног учинио богатим, а другог сиромашним, и спасиће оба: богаташа због његове верности и мудрости у делима, то јест, због давања сиромашнима; а сиромаха због његове послушне и нероптљиве трпељивости и великодушности.

Видите, дакле, на чему почива заблуда оних који мисле да милосрђе није испуњење дужности, већ врлински чин. Ова заблуда, браћо моја, не потиче из праведног узрока, већ из суровости срца. Суровост је његово демонско корење. Сурови богаташ не осећа ништа од туге коју изазива жеђ, неподношљиве голотиње, тешке болести или сиромаштва и узнемирености које трпи сиромах; Стога, шта год да му кажете, он се не умилостиви, не нагиње ка милосрђу и саосећању, већ када чује да је оптужен за немилосрдност и види награде оних који су милосрдни, он изговара горепоменуте глупе речи како би оправдао себе.

Нас подстичу да будемо милостиви Божја заповест, страх од муке, нада у награду, али највише саосећање. Када саосећајна особа види човека у невољи и патњи, њено срце је толико дирнуто да се чини као да је и сама у невољи и патњи, због чега плаче са онима који плачу и тугује са онима који тугују. Стога, када види некога у невољи и тузи, он није покренут заповеђу, нити страхом, нити надом у награду, већ сопственом добротом и пружа милост тој особи. и испуњавајући потребу сиромашњака, он такође одагње своју тугу коју је имао због њега, и након што дарује милостињу, радује се и весели се, показавши више милости него што је сиромашни затражио. Тако то добродушни препознају и осећају! Таква милосрдност, која потиче из доброг срца, јесте истинска милосрдност, света и угодна милосрдном Богу. Зато је мудри апостол Павле, пишући Коринћанима о милосрђу, заповедио да дају милостињу "као што је свако у свом срцу одлучио" (2 Кор. 9:7), то јест, из доброте својих срца, а не из осећања које изазива страх кроз замишљање муке, нити из очекивања накнаде: "не из туге или нужде, јер Бог воли радосног даваоца" (2 Кор. 9:7). А ко је добровољни давалац? Да ли је то онај који се плаши мучења ако не даје и зато даје милостињу? Не. Јер онај који се плаши није добровољан, већ принуђен. Ко је добровољни давалац? Да ли је то онај који даје да би добио награду? Никако. Јер најамник није добровољан, већ га покреће добит Добровољни давалац је само онај који, покренут саосећањем, даје милостињу са радошћу и задовољством.

Али ћете ви на то рећи: ако нељубазност чини човека немилосрдним, а љубазност милосрдним, онда немилосрдни човек уопште не греши, јер су нељубазност и љубазност природне особине. Ако је природа учинила моје живце суровим и непопустљивим према милосрђу у расуђивању о тужним догађајима; ако сам, по свом природном темпераменту, без саосећања и безосећајан, у чему сам онда крив или како сам грешан? Не поричемо да је природно да се неки брзо дирну туђом несрећом, а други не тако брзо. Не споримо да су неки по природи благог срца, а други окрутни, као што су неки по природи целомудрени, за које је Господ рекао: "Јер су евнуси који су такви од мајчине утробе" (Матеј 19:12); а други су похотни, као Соломон, о коме је написано: "А цар Соломон је имао много жена" (3 Цареви 11:1). Али ми тврдимо да природа, ако то пожелимо, послуша благодат. Закхеј, који је био окрутног срца, постао је саосећајан и милосрдан према сиромашнима. Раскошна блудница је сузама опрала ноге Исуса Христа и постала је чиста. Самарјанка, која је имала пет мужева и шестог љубавника, постала је целомудрена и проповедала је Исуса Христа пред својим мучитељима.

И тако, човече! Оправдаваш се говорећи да, пошто си по природи немилосрдан, не чиниш грех ако не саосећаш са сиромашнима. Али пошто су семе врлине посејана у људску природу, и Божја благодат је спремна да ти помогне, ако хоћеш, можеш бити саосећајан и милосрдан, баш као што, ако хоћеш, можеш бити уздржљив и целомудрен. Стога, грешиш зато што нећеш.

Али блудник, може се рећи, има разна средства помоћу којих гаси пламен плоти и укроћује ароганцију похоте: кроз молитву, пост, бдење и строгу дисциплину, умирујући тело и поробљавајући га, он постаје победник и тријумфални освајач (1 Кор. 9:27). Не ми, већ Божја благодат која побеђује и ставља круну победе на наше главе. Ми сами нисмо довољни за такве успехе. Ми само показујемо нашу добру вољу, изражавамо нашу жељу и радимо оно што можемо, али нас Бог чини да успемо. "Такво је поверење које имамо преко Христа пред Богом. Не да смо ми сами по себи способни да присвајамо било шта као да потиче од нас самих, већ наша способност потиче од Бога" (2 Кор. 3:4-5).

Слушајте о средствима која вас могу учинити милосрдним. Када сретнете сиромаха, не окрећите лице од њега, већ уприте очи у њега и, видећи његово жалосно стање, разумејте уздисаје и тугу његовог срца. Када видиш кућу просјака и сирове удовице, не пролази поред; већ уђи и погледај њене сузе док су око ње њена нејач, гола и уплакана, која жалосним вапајима моле за свој свакодневни хлеб. Када приђеш кући у којој живи беспомоћни сиромах, немој мимоићи, већ уђи и погледај да унутра нема ни лекара ни лекова, ни послуге ни хране, нити човека који би могао да утоли његову жеђ. Немој однах побећи, већ сачекај и погледај на њега, који лежи на земљи: погледај на његове ране, запитај, од чега болује. Сачекај и саслушај тешке јауке, који настају од његове болести. Када сретнеш сиромаха који пружа руку и тражи од тебе милостињу – не гневи се, не негодуј, него се радуј и весели се, замишљајући да је тај који ти пружа руку твој Господ и Спаситељ и да теби тражи кључ да ти отвори врата раја. Када то чините, показаћете своју добру нарав и чинићете добра дела према својим могућностима, и припремићете своје срце да прими Божију благодат; тада ће благодат деловати с вама и, надвладавши вашу природу, ублажиће суровост вашег срца. А онда, поставши саосећајан и нежног срца, и кроз саосећање према другима и кроз радосно пружање руке да помогнете сиромашнима и убогима, показаћете се милостивим, као што је милостив ваш небески Отац: стога ћете бити наследник Његовог вечног царства, у Христу Исусу, Господу нашем. Нему нека буде слава и част и поклоњење заувек и довека. Амин.