Свети Стефан Првовенчани - Симон Монах

Проповед архимандрита Рафаила на празник светог Стефана Првовенчаног, одржана 07.10.2026. на Михољској Превлаци

---

---

Браћо и сестре, да се сећамо, светим, благодатним сећањем свега онога што се нас ради збило. Нас ради и нашега спасења ради: Крста, Гроба, тридневнога Васкрсења, узласка на небеса, сједења са десне стране и другог и славног Доласка...“

И ми, ту заповијест држећи, то јест сјећајући се свега тога колико год можемо и свом снагом – јер није лако сјећати се.

Обзиром да постоји једна отровна супстанца демонског поријекла у нашој гријехом зараженој природи, која изазива заборав, Свети Оци називају га злим заборавом. И то је опаки демонски отров који трује све нас.

Видите и сами, на дневном плану, како је тешко одржати то сјећање.

Многи од нас, нажалост, навикли су се на тај зли заборав, и онда се сјећају потпуно празних ствари, сујетних догађаја из свога живота, а и чекају неке своје замишљене жеље, нека своја болесна надања.

То су све посљедице заборава.

А ми, ако смо дјеца Цркве, треба непрестано литургијски да се сјећамо и да чекамо Онога који ће опет доћи, а који, док опет и коначно не дође, тајанствено долази управо на овај литургијски, светотајински начин.

Дужност нам је, по Светом апостолу Павлу, да се сјећамо и својих старјешина, који су то сјећање у себи имали врло изражено и врло изоштрено, до те мјере да је оно прерасло у вертикалу њиховог живота.

Како каже Свети отац Јустин, сав им се живот изоштрио сјећањем, чекањем и очекивањем у стријелу, како он каже, чезнућа.

И њихово житије, њихова дјела, њихов примјер, али и њихове задужбине, остављени су нам да се и ми на њих угледамо: на њихово памћење, сјећање и очекивање, да бисмо могли у истом духу да живимо овај кратковремени живот, сјећајући се Онога који је из вјечности сишао у вријеме, да би у времену отворио двери Царства бесмртнога.

Један од оних којих заиста треба да се сјећамо, а нажалост слабо га се сјећамо, јесте и Свети краљ Стефан Првовјенчани, син Стефана Немање, великога Симеона, и брат великог и равноапостолног Светог оца нашег Саве.

Он нам је и ову светињу оставио да бисмо се у њој сабирали; да би се у нама, служећи у њој Богу Живоме, чувало то сјећање од којега нам вјечни живот зависи; и да бисмо се у овим бедемима Истине бранили од насртаја лажи, у овим тврђавама сјећања на све што се нашега спасења ради збило бранили од сила мрачног и злог заборава.

Ево, слава Богу, и у ово наше вријеме, у овом нашем вијеку масовног отпадања и дубоког заборава, наша Црква нас надахњује да се сјећамо наших старјешина.

И ево, данас смо се сабрали у ову светоархангелску, светосавску светињу да се сјетимо нашег Светог краља Стефана, који је на неки тајанствен начин – и то је врло, врло занимљиво у његовом житију и требало би и нама пажњу да скрене – чезнуо за примањем монашке схиме.

Врло дубоко је Свети Сава био везан за Цркву, али, морамо признати, кроз призму монашког искуства.

И то је јако важно да препознамо у ово наше вријеме, јер је тајна монаштва, која је, нажалост, данас некако потиснута, потцијењена, а од многих, нажалост, и презрена, у оно вријеме била тако узвишена, тако цијењена од наших Светих Отаца и предака, који су имали врло развијена духовна чула и врло развијену духовну, литургијску, благодатну културу.

Па видимо то по Светоме Сави, који је тако дубоко био монах.

Како каже Свети отац Јустин у оној бесједи на Савиндан, шездесетих година прошлога вијека: монаштво му је дало све.

Света Гора и свети монаси учинили су га и светитељем и просветитељем.

Учинили су га Светим Савом.

Тако да је тај печат монашке схиме, монашког предања и искуства Свете Православне Цркве дубоко у темељима нашег народа.

Ако хоћете, и наше државности.

Што је врло важно да знамо у ово вријеме, када, нажалост, покушавамо некаквим шаманским методама да дођемо до рјешења политичких, економских, социјалних и многих других проблема.

А ако бисмо само мало дубље погледали у нашу историју, видјели бисмо да у монашком искуству и предању имамо многе одговоре, и то конкретно пројављене у најузвишенијим личностима историје нашег народа.

Па видимо Светога Саву, који је монах.

Па видимо његовог оца и нашег родоначалника Стефана Немању, који такође прима схиму на Светој Гори, провевши своје посљедње дане као један од светогорских монаха.

Па видимо Преподобну мајку Анастасију, мајку Светога Саве, која такође прима схиму.

А онда видимо то исто чезнуће и у житију краља Стефана Првовјенчаног, који, иако краљ – и то какав краљ, свети краљ – ипак има велику чежњу да прими тајну монашке схиме.

И ту такву чежњу – то треба знати – да није била тако дубока, не би Бог дао Светоме Сави да га васкрсне, обзиром да га је смрт затекла још у царској слави, без монашке схиме.

А када је пристигао Свети отац Сава, он га је молитвом Богу, али и његовом монахољубивом чежњом – Стефановом чежњом – васкрсао из мртвих, замонашио у свету монашку схиму и тако га предао Царству Небескоме као монаха Симона.

А онда тако редом, да сада не набрајамо све оне који су тим путем ишли, примајући монашку схиму.

Ево, до данас у обитељима које су основали, од Жиче, Студенице, Хиландара, па ево и ове свете обитељи, монаштво живи и држи то монашко предање.

И иако у неким другачијим околностима, ипак у истом духу и са истим Божијим благословом.

И тога треба да будемо свјесни и да будемо бескрајно захвални Господу што нас је удостојио монашкога чина.

И да га носимо достојанствено, свјесни и великог благослова, али и велике одговорности коју имамо према Цркви, према оцима нашим, прецима нашим, али и према овим данашњим покољењима.

Да бисмо могли својим искреним животом, па и примјером, да надахнемо и ове данашње генерације да приступе светињи Литургије и светињи монашког живота.

Имајући за непоколебљиве узоре наше Свете Оце: Симеона Мироточивог, Светитеља Саву, Симона Монаха, Преподобну Матер Анастасију, која је ових дана боравила и у Краљеву.

Иако је Жича јако близу Краљева, поставља се питање: па зар треба Преподобна Мајка да долази у Краљево, или би Краљево требало да дође у Студеницу?

Али Мајка је Мајка, па онда снисходи раслабљености своје дјеце и долази да их својом љубављу загрије и подсјети да је жива.

Да је жив Бог.

Да је жив Свети Сава.

Свети Симеон.

И Свети Стефан Првовјенчани, који нас је, како смо чули у једној стихири, данас овдје сабрао – и у Студеници, и у многим нашим храмовима.

Па га замолисмо, онако искрено, синовски, да нас овако, у Духу Светоме, сабере и у Небеском Јерусалиму.

Богу нашем слава, а нашим светим прецима, оцима, великим химницима Божијим, част и поклоњење од нас, њихових потомака по монашком чину и њиховог рода по светој вјери и Светоме Православљу.

Амин. Боже дај.