И тако, видећи Господа на Крсту, и ми смо позвани да свој крст понесемо храбро, достојанствено, знајући да без страдања нема ни спасења. Јер први човек, Адам, добио је све без страдања. Самим стварањем својим нашао се у Рају и није умео да цени то што је добио потпуно бесплатно, и лако је изгубио. Већ на првом искушењу Адам пада, окреће леђа Господу, преступа Његову заповест и губи сво то блаженство Раја.

Тако да и ми замолимо Богородитеље Јоакима и Ану да нам дају снаге у нашим борбама, да, славећи Рођење Богомајке, и ми у себи породимо оно најбоље и најлепше, да породимо благодат Божју, да се Сам Христос роди у нашем срцу, јер Богородица је управо наш пут ка Христу.

Јер Реч Божја јесте огањ који запали ватру у срцу људском, јесте управо она светлост коју свети Апостол данас благовести: „Да засија светлост у тами.“ Бог Који рече да тако буде, Он засија у срцима нашим.

На данашњи дан мученички је пострадао Свети Јован Крститељ, највећи од свих рођених од жена, што ће рећи најбољи човек од свих људи, најбољи од свих нас. Он, који је први осетио долазак Бога у телу, у лицу Господа Исуса Христа препознао је оваплоћену правду и истину Божију. И за ту правду и за ту истину он је положио живот свој.

И нас Господ призива несавршене, не безгрешне, не достојне, већ управо такве — хроме, слепе, изранављене од греха, од страсти. А опет Господ није дигао руке од нас, већ нас призива на Своју радост, у Царство Своје љубави. Призива нас да обучемо одећу весеља, коју нам је Он Сам изаткао. Не морамо је плаћати, трудити се да купимо нешто за шта никад нећемо имати довољно новца, већ је она дата бесплатно, само ако заиста желимо да је обучемо.

Зато је Успење Пресвете Владичице наше Богородице, која је била човјек као и сви ми, истински, прави, цијели човјек, и њено Успење, вазнесење њенога тијела у Царство Небеско, нама највећа утјеха након Васкрсења Христовога: да је смрт побијеђена, да не постоји и да немамо чега да се бојимо.

Светлост Господња, светлост Преображења, она изгони таму из наших срца. Битно је само да јој ми не правимо препреке. У сваком нашем покрету ка Господу, у свакој нашој молитви, у сваком нашем уздаху, у сваком нашем: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, ми призивамо божанску светлост на нас, на наше душе, у наше животе. И постепено ми постајемо све више и више причасни њој, све више се сједињујући са њом. А у њој, то јест у Њему, у Самом Господу Исусу Христу, имамо све.