Недеља 18. по Педесетници
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Оци, браћо, сестре, децо, Христос васкрсе!
Ево, у данашњи дан славимо спомен Воздвижења Часнога Крста, односно последњи дан тога празновања, који се зове и Оданије празника.
И читаве ове недеље имали смо пред очима, у црквама изложен, а и у умовима својим, Часни Крст и његову спасоносну силу, која нас води кроз све вихоре и све поноре до благог пристаништа Царства Небескога.
А данас нам Црква излаже ову причу о богатом риболову, где су се Апостоли трудили целу ноћ, употребили сво своје знање, сву логику, све оно што су чули од старих о науци риболова, али нису уловили нити једну једину рибу.
И већ су дошли до границе очајања, чудећи се и самима себи како се то може десити и зашто им ништа није пошло од руке.
Али тога јутра долази на њихову лађу Спаситељ света. Изабрао је управо Петра и његову сиромашну, неуспелу лађу да на њој каже Своје богочовечанске речи, речи живота, истине и спасења.
И када је поучио народ, који Га је стално пратио и хранио се Његовом добротом и Његовом силом, силом која је излазила из Његових уста и која их је, како се каже у Јеванђељу, исцељивала све, обрати се Петру да пође на дубину, да баци мрежу.
Петар, који је већ био изгубио поверење у себе и у своје вештине, рече Господу: „Целу ноћ смо се трудили и ништа нисмо ухватили, али на Твоју реч бацићу мрежу.“
И када је, по речи Христовој, послушан Богу, бацио мрежу, ухватише толико риба да већ нису могли ни да их извуку. Мрежа се поче цепати, па су морали да позову и суседне рибаре, Јакова и Јована, будуће велике Апостоле, да им помогну.
И како ова прича управо осликава и живот свакога од нас!
Колико се ми некад у животу трудимо да нешто стекнемо, да нешто уловимо, да негде успемо, да се неком свидимо, да некога негде повучемо, да му нешто објаснимо.
Трудимо се за свој живот, трудимо се за животе ближњих, па нам се чини да је све узалуд, да ништа не бива онако како ми мислимо да треба.
И стално се враћамо празних руку, па се онда запитамо како је то могуће, да нам није неко нешто урадио, да ли стварно само нама срећа не окреће своје лице.
А онда, кад већ изгубимо поверење у себе, у наш живот долази Господ.
Силно, искрено, достојанствено. Срећемо се с Њим и почињемо да верујемо више Њему него себи. Његове живототворне речи делују на нашу душу и, иако несвесно, осећамо у дубини да ту постоји нешто много више него што свет прича о Њему.
И онда се деси чудо. Онда постајемо богати, богати Богом. Благодат Божја долази у душу и доноси то највеће богатство које човек може да има. И онда настаје спокој, настаје мир, ситуација се из корена мења.
Постајемо другачији, постајемо Христови ученици.
Али зато је потребно да изађемо из овог плићака живота у коме проводимо своје време, плашећи се да уђемо на дубину. Господ нас позива управо на дубину, као што је данас позвао Петра: „Хајде на дубину и баци мреже.“
У тој дубини једино се можемо срести с Господом. Не у плићаку, у мутној води, у ларми и галами, већ у дубокој тишини молитве, тишини срца, када помисли престају да узнемиравају, када се светлост Божја јавља и препорађа човека.
И на ту дубину смо и ми сви позвани.
Да се ту сретнемо са Христом и да ту нађемо оно своје највеће богатство живота.
А онда, онда видимо шта се десило са Апостолима. Огроман улов рибе, који су очекивали толико дуго, десио им се, а они, каже, оставише све и пођоше за Њим. Јер су схватили да постоји нешто много вредније од саме рибе, од самог оног добитка, од испуњења оне молитве коју смо молили. Јер нису добили само оно што су молили, него су добили Самога Извора сваког добитка, Самога Спаситеља света.
И више им добитак није био важан.
Тако и срцу људском, кад упозна Господа, све оне мале ствари за које молимо и које нам се чине најважније у животу постају мање битне, и душа креће силовито за Господом.
И узима свој крст и храбро га носи, и не постиђује се Његових речи, већ их испуњава и њима вођена кроз живот, кроз све олује.
Храбро корача, храбро се бори, јер знамо да је ту Онај Који је победио свет — Господ наш Исус Христос, Који нас чисти од сваке нечистоте, Који сваку нашу сузу, сваку нашу патњу узима и уноси у Царство Небеско.
Да се не постидимо Њега, да се Он не постиди нас, да будемо храбри у борби са собом, са својим страстима и гресима, са неправдама људским, са разним изазовима. Да не уђе у нас огорчење и мржња, већ да љубављу Христовом до краја побеђујемо — љубављу која је на Крсту распета и која је тиме победила свет.
Њему нека је слава и хвала у векове векова.
Амин.
о. Василије
Нека је на здравље и спасење, браћо и сестре. Велика је радост да смо се у оволиком броју сабрали и не само сабрали, него и нахранили Господом, причестили. Да буде свима на спасење и да нам Причешће не буде на осуду, већ на исцељење и душе и тела, и да се трудимо све више и више и дубље и дубље да будемо са Господом.
А и на овом сабрању, Богу хвала, данас смо имали ове наше драге госте: нашега оца Мијајла, који је већ и ту домаћи, а и нашега оца Димитрија из Кемерова, из братске Русије, који је управо дошао у ову велику светињу да и нас мало надахне и, ево, и вама да се обрати, да нас утеши и поучи.
О. Димитрије:
Дорогой отец Василий, отец Михаил, дорогие братья и сестры, всех вас поздравляю с воскресным днём и с принятием Святых Христовых Таин. Мы все причастились Тела и Крови Господней, и Его Тело и Кровь пребывают в нас, и мы тем самым, по слову святого апостола Павла, становимся частью Его святого Тела.
О. Мијајло:
Поздравља вас, наравно, наш отац Димитрије. Он је секретар митрополита Аристарха, великог пријатеља нашег митрополита Јоаникија и наше Цркве. Поздравља вас и честита вам свима, причасницима Тела и Крви Христове, ову Свету Литургију. Почео је да прича о Апостолу који смо данас прочитали, а само ја узех микрофон.
О. Димитрије:
Мы с вами, дорогие, переживаем очень непростое время, когда все мы являемся свидетелями того, что мир очень сильно и очень быстро меняется прямо на глазах. Но мы всегда должны помнить слова Христа: «Не бойся, малое стадо», потому что Господь всегда пребывает с нами.
И когда мы причащаемся Тела и Крови Христа, где бы мы ни находились, во всех частях всего мира, Православная Церковь является единым Телом. Да, единым Телом Господа Иисуса Христа. И поэтому ничто не может нас разлучить, ничто не может разрушить наше единство. И что бы ни происходило, не нужно бояться, потому что Господь победил этот мир.
И я желаю, чтобы мы всегда были едины во Христе — и здесь, в этой земной жизни, в этой земной плоскости, и чтобы мы с вами были едины и в Царстве Небесном.
С праздником всех!
О. Мијајло:
А ја желим нашем оцу Димитрију и нашој браћи у Русији и Украјини, који носе један исти крст, крст страдања, братског, нажалост, страдања, да Господ да да се што пре деси мир и да наша браћа не убијају више један другога.
Велики је крст на Православљу, а највећи крст на Православљу је управо на нашем народу у Русији и Украјини.
Нека Господ спасе и донесе мир што пре, молитвама Светих Превлачких мученика и свих светих.
Амин.
Comments