Беседа о. Јосифа на Вазнесење Господње
Updated: Sep 4
Још од дана када је наш праотац Адам, првосаздани човек, својом непажњом се оклизнуо и испао из заједнице са Богом, када је изгнан у овај свет, овај лепи свет, дивни свет, Богом створени, добри свет, али који овакав данас какав јесте јесте само одблесак оног првоствореног света, оног света чија је круна био Адам. Још од тог дана човек је изгнан из раја и чезне да се врати у рај, чезне да се врати у своју отаџбину, у блиску заједницу са Богом својим, и шта год да је радио, шта год да је стварао, покушавао, све је био његов покушај да се врати у рај. Међутим, сви ти покушаји били су узалудни; човек није могао да се попне даље од неке одређене висине, није могао даље да изађе из ове атмосфере, није могао да пређе ограничења која су му постављена, и он је могао само да плаче и да рида и да чека Онога ко ће га попети на небо. Тај који је попео Адама на небо јесте наш Господ Исус Христос, који је сишао са небеса, који је одувек пребивао у наручју Очевом, који је баш ради Адама и ради свих нас људи сишао са небеса да би нас уздигао, да би нас вратио у првобитни рај, да би се и Он оваплотио у утроби Пречисте Дјеве Марије, баш зато да би се присно сјединио са нама, да би ту покидану везу која се десила у рају поново успоставио, да би се толико блиско сјединио са нама да више ништа не може да нас раздвоји. И ево, у овим данима светло Васкрсење Христово, које смо празновали 40 дана, у којима је Он уверавао своје ученике, а преко ученика и све нас у Цркви који литургијски пратимо његова сведочанства, његове доказе о Васкрсењу, јер немогуће је поверовати у Васкрсење Господа нашег Исуса Христа без овог литургијског сведочанства, без нашег учешћа у светим Литургијама, молитвеног, пажљивог, брижљивог слушања речи. Боже, колико је то нама могуће са нашом расејаном пажњом, али колико је до нас, трудећи се и показујући труд да ипак будемо са Њим, да ипак слушамо Њега, да чујемо шта Он има да нам каже и да бисмо се сједињавали са Њим у овој светој тајни, у светој тајни Литургије и у светој тајни причешћа. Немогуће је поверовати у Васкрсење Господа Исуса Христа ван овог сведочанства, ван сведочанства светих апостола и свега онога што се нас ради збило, нешто од онога што смо чули и у данашњем светом Јеванђељу, а толико је тога, толико је великих догађаја ради нас људи учињено, али нека данас скренемо нашу пажњу на велики дан Христовог Вазнесења, на четрдесети дан по Његовом Васкрсењу, када се Он вазнео у телу примљеном од Пресвете Дјеве на небеса, вазнео се пред својим апостолима, вазнео се да би им показао где њихова срца треба да буду, одакле треба да чезну, да не пузе више по овој земљи, да знају да ова земља није њихова отаџбина, да је она ипак, ма колико лепа, ипак место изгнанства, да њихова срца и мисли и жеље и сво њихово биће треба да буде тамо где је Он, а Он је у данашњи дан то показао: Он се вазнео, Он седи сада са десне стране Оца, и имајући наша срца, наше мисли тамо где је Он, тамо ће бити благо наше, тамо ће бити живот наш. Тамо ћемо се и ми, овде још за живота, по мери нашег труда, вазнети духом својим и вазносити се колико се будемо трудили, колико будемо чезнули за тим, колико будемо следили све те оце који су и сами ходили тим путем, који нам сведоче да је тај пут могућ, да наш живот сада није раздвојен од Њега. То нам сведочи и данашњи велики свети апостол, свети апостол Јован Богослов, љубљени апостол, који нам сведочи да је Бог љубав, али не нека апстрактна љубав, него љубав делатна и жива, љубав која нам се сведочи у Цркви и која ван Цркве и не постоји. У тој његовој љубави ми се сједињујемо са самим Богом, са самим Богом Вазнесеним, и у Богу, у Господу нашем Исусу Христу, Сину Божијем, ми се сједињујемо и једни са другима. То је тајна Цркве, то је тајна Бога међу људима и људи који коначно постају једно у Богу, у Њему, а Он је нераздвојан са Богом Оцем. И још мало, за десет дана, празноваћемо тај коначни догађај свега, онога што се нас ради збило, догађај Силаска Светога Духа на апостоле. На Цркву Божију, али тај догађај би требало да буде и силазак Светога Духа и на све нас. Треба се припремити за то, треба очистити своје срце од свега онога што спречава Бога Духа Светога да се усели у нас, а кад Он дође и усели се у нас, уведе нас у сваку истину и приведе нас Сину Божијем. Син Божији ће нас привести Његовом Оцу, и тако, у пуноћи заједнице Свете Тројице, заједнице Цркве, ми ћемо још овде на земљи, колико је то нама могуће, окусити делић тога раја, и не само оног раја који је Адам изгубио на почетку, него и оног наднебеског раја, јер Вазнесењем Господњим Адам и сви ми нисмо подигнути само у тај стари рај, већ смо уздигнути изнад небеса, изнад свих небеса, и већ делић тога блаженства, тога што свети апостол Павле каже „што око не виде и ухо не чу“, већ је и то нама доступно у малој мери, али сам предукус тога нас сведочи да ће тога бити у вечности, у изобиљу, кога да се удостојимо милошћу Господа Бога нашег Исуса Христа и да Му се помолимо да нас Он узнесе, да нас сједини са собом и да нас никад више не раздвоји, да никад више не отпаднемо од Њега, да за сву вечност славимо Његовог Оца и Бога Духа Светога, Тројицу једносушну, којој нека је слава свагда, сада и увек и у векове векова. Амин. |
Comments