Беседа оца Василија на недељу Отаца Првог Васељенског Сабора и на спомен равноапостолних Методија и Кирила, учитеља и просветитеља словенских народа
Updated: Sep 4
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо, сестре, оци, децо, Христос Васкрсе!
Христос се Вазнесе!
У овим данима празновања, када се полако завршава спомен на читав домострој спасења Господњег, пада нам на ум да у овом материјалном, потрошачком свету увек вреднијим сматрамо оно што нам је теже достижно, оно за шта морамо много да се помучимо да бисмо га добили, што се стиче тешко и ретко, и пред људима је управо то цењено и поштовано, а оно што је свакодневно, што је лако, достижно, практично, и не ценимо и не примећујемо. Па и у духовном свету склони смо да пренесемо такво схватање, па када чујемо за неку светињу далеку, спремни смо да штедимо и по годину дана да бисмо пошли тамо и измолили од Бога оно што нам је потребно, али није тако у Цркви Божјој, другачија је перспектива. Ствари које су најдрагоценије и највредније, оне су најлакше доступне и практично свакодневне.
Бесплатно и на дар нам се даје опроштај грехова наших, оно што је човеку незамисливо, јер и најмањи грех обремењује душу и ствара зид између Бога и човека, ствара препреку на путу ка Царству Божијем, а Бог својим страдањем, својим васкрсењем, којим је запечатио своју љубав према нама, даје нам тај опроштај потпуно бесплатно и потпуно незаслужено. Једино наше покајање, наш израз љубави према Њему и туге што смо се својом несмотреношћу удаљили од Онога који нам је увек близу и који нам је најближи, призива милост Његову, потпуно ненадано и бесплатно. И све то причешће, које је дар над даровима, које је скупоценије од читавог света, где сам Бог кроз тело своје и крв своју даје се нама, постаје једно са нама, чини нас смртне и у греху зачете, чини нас већ удеоницима бесмртности, чини нас боговима по благодати. Али ми, пошто нам је то врло лако доступно и чак нас нико не пита јесмо ли се спремали, јесмо ли знамо шта примамо и кога у себе уносимо, са ким се сједињујемо, ми то олако схватамо и спремни смо да пређемо стотине и хиљаде километара да бисмо нашли Бога, а Он је ту, у сваком храму, свакој Литургији, и то много више и много присутније него у било којим моштима или у било каквој молитви.
Али није ни оно тако јефтино, јер сам Богочовек је морао своју крв да пролије на Крсту ради тога да бисмо се ми Њиме хранили. И оци кроз историју Цркве, својим животима су запечатили ту тајну Христовог оваплоћења и својим животима и својом смрћу.
Такви су били и оци Првог васељенског сабора, чији спомен славимо управо у овој недељи између Вазнесења и Силаска Светога Духа, јер су нам они сачували ту једину истину свих светова у доба када Црква још није била догматски формулисана, када су многи вукови, многи авантуристи, многи умови који су без благодати умовали о Богу почели да износе нека Цркви страна учења, да Христос није баш сасвим Бог, да је близу Богу, али да је и бесконачно далеко од Њега. А да је то тако да је Црква то учење прихватила и да се оно раширило по православној васељени, да су и многе патријаршије биле занесене тим учењем, па и сам Цариград, када је свети Григорије Богослов постављен за архиепископа у Цариграду, није имао цркве где би служио, јер су их све заузели јеретици, па је нашао неке добре људе који су му уступили кућу и једну просторију је адаптирао у храм, и у почетку био и каменован, и протериван, али мало-помало, износећи непоколебиво истинито учење, управо то учење Никејског сабора, мало-помало читав је Цариград опет био обучен у православну веру.
Јер да није Христос сав Бог и сав човек, не би имало смисла славити ни Вазнесење његово, јер ако се он само као Бог вазнео и отишао далеко од нас, шта ми имамо од тога? Али не, он је као потпуни Бог и потпуни човек узнео се на небо са нашом људском природом, са човечанским телом и душом, сву природу нашу узнео изнад свих херувима и серафима, почаствовао је небеским даровима, пружио и нама могућност да и ми узлетимо тако високо, да постанемо богови; а једино је потребно да се боримо са грехом, са својим злим мислима, злом вољом, злим делима. Велики дар и велика нада за нас људе, а оци који су осетили ту наду на својој души и своме срцу, осетили светлост љубави Божје, непоколебиво су се борили за ту истину. Свети Никола, који је у ревности да лаж не изађе на светлост, лупио је и шамар јеретичком началнику безумноме Арију, ученом по мерилима овога света, свештенику који је износио ту лаж да је било време када није било Сина Божјег, да је Он накнадно створен, па је тек онда кроз Њега Бог Отац створио све остало. Али онда човек не може постати бог ако Бог, сами Бог, није постао човек.
Оци су то знали и знали су да је Бог заиста постао човек, јер су то кроз свој живот, кроз своју молитву, своје осећање Божје близине и присности добро осетили и то формулисали и изнели нама. То учење су дубоко усвојили и свети Ћирило и Методије, тим учењем су живели и желели су да сав свет то учење схвати и присвоји, јер ту радост коју су осетили нису желели да држе само за себе, већ су, по оној Христовој речи: идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, у име Свете Тројице, пошли међу Словене који су тада већином били у тами незнабоштва, а и они који су примили истинску веру примили су је на грчком језику који није био свима доступан и разумљив, па су превели Свето Писмо, превели богослужбене књиге на црквенословенски језик, који је тада био разумљив словенском народу.
И тако се Јеванђеље раширило по нашим народима, тако смо и ми познали љубав Христову, и зато су Ћирило и Методије тако поштовани и слављени у нашем народу, и требало би да буду још више поштовани и више слављени, да их не заборавимо, јер они су и претече Светог Саве и Светог Василија и Светог Владике Николаја и свих наших светитеља, јер су поставили добар темељ на коме се грађевина наше Цркве сазидала, и ево и данас је ту, и ви сте томе сведоци и потврда. Тако да храбро идемо ка Господу; већ следеће недеље тај велики празник Свете Тројице, једне коначне истине и објаве о Богу, који се објавио Духом Светим сишавши на апостоле, објавио се као Света Тројица, давши Духом Светим силу Цркви Божјој да кроз све време и кроз сву вечност непоколебиво објављује ту истину да је Бог постао човек и да човек треба да постане бог. Њему слава и хвала у векове векова.
Амин. Христос Васкрсе!
Comments