Беседа оца Мијајла Бацковића на Успење Пресвете Богородице
Updated: Sep 3
Зато је Успење Пресвете Владичице наше Богородице, која је била човјек као и сви ми, истински, прави, цијели човјек, и њено Успење, вазнесење њенога тијела у Царство Небеско, нама највећа утјеха након Васкрсења Христовога: да је смрт побијеђена, да не постоји и да немамо чега да се бојимо.
„Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је.“
Дивне ријечи на крају овог Јеванђеља, које показују суштину онога што ми хришћани сваки дан треба да радимо: како треба да служимо, како Богу да се молимо, како да се односимо уопште према ријечима Светог Јеванђеља.
Свето Јеванђеље су ријечи Божије пренесене нама, људима, преко светих јеванђелиста, апостола. И постоје многе књиге на овоме свијету које су исписане и написане и прије Јеванђеља, и за вријеме док је писано Јеванђеље, и након Јеванђеља, до данашњега дана. И постоје многе добре, поучне, добре и озбиљне књиге.
Постоје многе књиге које показују како треба да се односимо једни према другима, како треба да живимо. Постоје многе књиге које нам дају ширину срца, душе, ума. И све књиге које прочитамо у животу су добре.
Неке нас уче како треба, неке како не треба. Али је добро знати и те друге књиге прочитати. Али једина књига која нуди живот вјечни и једина књига која је свевремена, а опет у сваком времену савремена, јесте ова књига из које смо сада прочитали овај дио Јеванђеља и ову реченицу:
„Блажени су, ваистину, они који слушају ријеч Божију и држе је.“
А зашто је битно не само слушати ријеч Божију? Јер сви ми данас овдје који смо били на Јеванђељу, ми смо чули ријечи овог Јеванђеља. Чули смо, слушали смо Јеванђеље. Али пошто Јеванђеље није књига која треба само да се прочита, па негдје тако лијепо да нам остане у памћењу и да прочитамо и кажемо: „Прочитали смо још једну књигу.“
Пошто је свака реченица, свако слово ове дивне и свете књиге живо, тако исто и ријечи које она преноси нама, читајући се на свакој служби, морају да остану да живе у нама. Те ријечи живе, које преноси Јеванђеље, морају да остану и да буду задржане у нама. Не само да слушамо ријеч Божију, него и да је држимо, односно задржимо у себи, да њоме живимо, да се њоме управљамо.
И нигдје, драга браћо и сестре, драга дјецо, у Јеванђељу нећете чути ниједну једину ријеч, ниједно слово које учи човјека да мрзи другога човјека. Нигдје у Јеванђељу нећете чути ниједно слово, а да оно није прожето истинском, жртвеном љубављу Христовом, потврђеном Његовим животом.
Дакле, било је заиста много пророка, драга браћо и сестре, било је много великих људи и прије Христа и након Христа, до дана данашњега.
Али једини који је сваку Своју ријеч, све што је изговорио — а знамо да ништа није записао сем у пијеску — сваку ријеч коју је изговорио, потврдио је Својим животом.
Тако смо и ми, драга браћо и сестре, драга дјецо, хришћани, дужни да оно што услишимо, што чујемо из Јеванђеља, држимо. А то што држимо, њиме да живимо, том ријечју јеванђелском да живимо и да је потврдимо и испунимо својим начином живота и својом жртвом.
Јер свака ријеч, па макар и ријеч Јеванђеља, ако се проспе на неплодно тло, она не може и не рађа доброга плода. Само онда када ријеч Јеванђеља доспије на плодно тло очишћенога срца, она може ту и да никне, узрасте и да живи. А онда, када никне, узрасте и поживи у нашим срцима, онда живи и нашим животима.
И ми живимо истинским јеванђелским животом.
Данашњи празник, празник Успења Пресвете Владичице наше Богородице, није само просто празник, један од тренутака из живота Пресвете Владичице наше Богородице. Он нам, драга браћо и сестре, драга дјецо, говори много више.
Он нам говори о томе да је све у овоме свијету испуњено символиком и прожето животом. А Пресвета Богородица, која је била рођена као и сви ми, од мајке, од оца, рођена као човјек, али уздигнута до највећег неба да у себе смјести Онога Који је створио свијет и роди Христа, Спаситеља свијета; она која је трпила као мајка, као свака мајка, носила крст свога дјетета, носила његов живот, скакала и плашила се када је био мали, када се ударио, када је пао, као и свака од вас, свака мајка која стрепи за своје дијете.
Када је гледала како њено дијете узраста, била је поносна, као и свака мајка када види како њено дијете расте. Она Га је у утроби својој носила, као и свака мајка, девет мјесеци, испод свога срца.
Она Га је подизала и до онога тренутка када је први пут бесједио у храму у Јерусалиму, када су мислили да се изгубио, јер је био мали, па од тог тренутка до онога тренутка када је окупио апостоле и кренуо у проповијед спасења, управо овог Јеванђеља које смо читали и свакога дана читамо.
Она је свакога дана била са Њим. Она је пратила Њега и апостоле и она је патила када је видјела како јој Сина прогањају. И као свакој мајци, њено срце било је прободено мачем када су њенога Сина, њено дијете, без обзира је ли Бог или није, узели, разапели, пљували, мучили и на крају убили. Она је била с Њим под Крстом.
Зато је од Богородице па до данас у хришћанству свака мајка најузвишенији степен људског достојанства. И зато, када кажу нама хришћанима да ми жене гледамо другачије, да стављамо мушкарца на пиједестал, они не знају истински Јеванђеље, нити слушају ријечи Христове.
Пресвета Владичица наша Богородица, она која је од свих нас рођених узнесена на тај степен да роди Бога и да Га нама људима да као спасење свијета, да постане врата, двери кроз које ће спасење нама доћи — она умире.
Али својом смрћу, које се данас сјећамо, и оног тренутка када су апостоли дошли да је пронађу због Томе, који ни тог тренутка није био ту — и не случајно, опет Тома долази и каже:
„Отворите гроб, јер нисам био на сахрани. Хоћу да цјеливам Мајку свога Бога.“
И они, када отворе гроб, он је празан. Христов празан гроб и празан гроб Богородице показују нам да је смрт побијеђена, да је страх побијеђен и да љубав живи и након смрти.
И зато, драга браћо и сестре и драга дјецо, и данашњи празник је велика утјеха за све нас који одлазимо из овога свијета или који гледамо како наши ближњи одлазе. Јер знамо да је и она отишла, оставивши овај свијет, али је Бог вазнио њено тијело, и касније тијело Светог Јована Богослова, показујући нам да чак ни гроб није стална и коначна дестинација сваког од нас, него да је гроб пролазан, тренутак кроз који сви морамо проћи, али да смрт не постоји, јер је побијеђена Васкрсењем Христовим.
Зато је Успење Пресвете Владичице наше Богородице, која је била човјек као и сви ми, истински, прави, цијели човјек, и њено Успење, вазнесење њенога тијела у Царство Небеско, нама највећа утјеха након Васкрсења Христовога: да је смрт побијеђена, да не постоји и да немамо чега да се бојимо.
И на крају, драга браћо и сестре и драга дјецо, оно што морате да знате, а то је да на крају, послије вјере и наде, остаје љубав. И она ће увијек на крају побиједити.
Та љубав вазнијела је тијело Пресвете Богородице, која је цијелим својим животом била љубав, и она која се није уплашила као апостоли, него остала уз своје дијете, и она која је гледала и све вријеме била с Њим под Крстом — она је том страдалном љубављу и вазнесена у Царство Небеско.
Зато, нека та љубав међу нама буде, браћо и сестре, драга дјецо. Та љубав — не љубав страсти, која тражи заузврат нешто, него љубав која се вјечито изнова даје, не тражећи ништа заузврат.
Та љубав која је страдална, али која спасава, та љубав нека буде међу нама, и онда ћемо истински моћи да кажемо да нисмо само слушали ријеч Божију, него смо је и држали.
Амин.
Comments