Крстовдан на Михољској Превлаци
И тако, видећи Господа на Крсту, и ми смо позвани да свој крст понесемо храбро, достојанствено, знајући да без страдања нема ни спасења. Јер први човек, Адам, добио је све без страдања. Самим стварањем својим нашао се у Рају и није умео да цени то што је добио потпуно бесплатно, и лако је изгубио. Већ на првом искушењу Адам пада, окреће леђа Господу, преступа Његову заповест и губи сво то блаженство Раја.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Оци, браћо, сестре, децо, данас нам Света Црква износи спомен на Часни Крст, односно на његово уздизање, на видокруг, опомену и утеху свима нама.
То је догађај који се десио у IV веку, за време цара Константина и царице Јелене. Будући да је Часни Крст, на коме је Господ био распет, био у то време изгубљен, јер су га Јевреји, након што су Господа распели и након што се пројавила вест о Његовом Васкрсењу, бацили дубоко на неко место, на коме су касније направили депонију смећа, готово да се изгубила вест о томе где се Крст налази.
Али, промислом Божјим, царица Јелена, надахнута љубављу према Богу и надахнућем свише, пође у Јерусалим да нађе Часни Крст.
И након што је нашла то место, и када су ископали и очистили, нашли су три крста, јер су три човека била распета. На једном од та три крста био је распет Богочовек, а на друга два разбојници — онај који се на крају покајао и онај који је до краја остао у својој сумњи и жељи да свој крст скине.
И како је у то време пролазила поворка са упокојеним, царица Јелена је заповедила да поворка стане, а на упокојенога су ставили редом један, па други, па трећи крст. И када су ставили онај Крст на коме је Господ био распет, мртвац је оживео, јер је силом Васкрслога Господа и овај који је умро васкрсао.
И тако су се уверили који је од та три крста прави.
И он је свечано био уздигнут у светом граду Јерусалиму, уз појање многих химни и песама, на поклоњење свима вернима, где су се дешавала многа исцељења, а дешавају се и дан-данас, кроз све време.
А касније, када су Персијанци похарали Јерусалим и однели Часни Крст у Персију, и након што га је цар Ираклије вратио, Црква је донела ту одлуку да се Часни Крст подели на многе делове и да се ти делови подаре Црквама по читавој васељени, да се спомен Часнога Крста не би изгубио.
И тако делови Часнога Крста постоје и у нашим светињама. У нашем манастиру Хиландару налази се један немали део тога Крста, а и по нашим овдашњим земљама такође постоје цркве и манастири у којима се налазе честице Часнога Крста.
А у спомен на то, ми смо синоћ на Бдењу изнели Часни Крст да му се поклонимо, да се утешимо и ми, да гледањем у њега и ми свој животни крст осмислимо и да га храбро понесемо.
Али све је то било праћено многим црквеним химнама, торжественим појањем, молитвеним присуством, да не бисмо само Крст гледали без Христа на њему.
Јер често ми, гледајући Крст, потпуно се удубимо у њега и потпуно занемаримо Христа, Који је на том Крсту распет и Који Крсту управо и даје силу, и снагу, и моћ, и благослов.
Јер пре Распећа Господа нашега Исуса Христа, крст је био оруђе срама. На њему су распињани најтежи преступници, разбојници, отпадници овога света, највећи грешници. И на њему су данима умирали у мукама, док су птице лешинари полако прилазиле и, ослободивши се страха, видевши немоћ распетих, кљуцале њихово живо месо.
А након тога што је Богочовек Христос на њему распет, Крст је постао оруђе победе, оруђе благослова и силе.
И сви ми хришћани носимо Крст на грудима својим да нас штити од свих напада непријатељских, јер је управо на Крсту побеђена сила ђавола, и ад је поробљен, и сви они који су од века боравили у преисподњи изведени су у покој Царства Небескога.
И до данас они који су упокојени у вери, и нади, и љубави, молитвама Цркве и милошћу Васкрслога Господа, не иду у место таме, већ у место светлости и радости, којима неће бити краја.
И тако, видећи Господа на Крсту, и ми смо позвани да свој крст понесемо храбро, достојанствено, знајући да без страдања нема ни спасења.
Јер први човек, Адам, добио је све без страдања. Самим стварањем својим нашао се у Рају и није умео да цени то што је добио потпуно бесплатно, и лако је изгубио. Већ на првом искушењу Адам пада, окреће леђа Господу, преступа Његову заповест и губи сво то блаженство Раја.
Зато је Господ морао пострадати. Зато и ми, педагогијом Божјом, у Рај не улазимо више лако, већ многим тешкоћама, мукама, искушењима и изазовима.
Имајући са собом палу природу, рањену Адамовим грехом, рањену и нашим сопственим гресима, која незадрживо тежи ка злу, једино Распети и Васкрсли Господ може да је исцели.
И зато ми, гледајући у Крст, гледамо у Господа славе, Који је на њему распет, и Он ће нам тај крст учинити лакшим.
Не можемо тражити да нам скине нашу муку и невољу, или да Га питамо: „Зашто баш мени, Боже?“, већ да храбро понесемо своју невољу, своје страдање, молећи се Господу, гледајући у Њега, у Његову љубав према нама, у Његову жртву, уверени да нас воли и да нас неће оставити да страдамо преко мере, а да је свако страдање управо спасоносно и да нас чини све ближима Богу, све више члановима Цркве, Тела Његовог Бесмртног.
И каква год да је невоља — било да је болест, било да смо остављени од људи, било да су проблеми на послу, у породици, било да је ма каква невоља овога живота — имамо да усмеримо свој ум на Христа, молећи се непрестано у срцима својим, најбоље оном кратком молитвом коју су нам Оци и оставили:
„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме.“
И непрестано је понављајући, да Господ буде у нашем уму, а не само страдање.
Јер ако гледамо у страдање — а ми имамо често тај обичај да се унесемо у своју муку и да осим ње не видимо ништа више на овоме свету, а камоли Бога — али не тако, него да пониремо у молитву. И онда ће нам то страдање бити лакше, не зато што ће оно нестати, већ зато што ће нам Господ дати благослов и силу.
И онда ћемо бити на удивљење и онима који нису у вери, као што су први мученици били семе хришћанства. Јер незнабошци, видећи како они храбро и смирено подносе своје невероватне муке, многи су прилазили Цркви и крштавали се.
Тако и ми данас да будемо на утеху и потпору и онима који можда немају веру и у свом безнађу клону у својим мукама, да им дамо наду — наду спасења, наду коју је Богочовек Христос донео на овај свет.
Њему нека је слава са Оцем и Духом Светим у векове векова.
Амин.
Нека је на здравље и спасење празник, браћо и сестре.
Часни Крст ће бити изложен у свим храмовима читаве ове недеље, да га целивамо и да се њиме храбримо, да наше невоље подносимо, да не ропћемо. Не ни да будемо пасивни у свом трпљењу, већ активни, али у кретању према Христу, према Његовој љубави, да се са Њим сретнемо и у овом животу и у будућем.
Следеће недеље ћемо поново Свету Литургију почети од девет часова. Већ је прошло ово лето, још мало ће се и сат померити, па да се тако вратимо на оно зимско рачунање и да се, Боже здравља, окупљамо, сабирамо и да будемо поносни што смо део Цркве Христове.
Што и својим страдањима, и појединачно и као народ, можемо да узмемо удела у Христовим страдањима, само да то буде страдање смислено и смирено, страдање ради Христа, а не као страдање оног непокајаног разбојника, којему није донело ништа добро.
А ми да будемо у свом исповедању храбри и да се причислимо стаду оних добрих страдалника, као што су и наши Превлачки мученици, који су ту свуда око нас, и њихове кости својим миром нас уверавају да то страдање и те како има смисла.
Амин. Боже дај.
Comments