НЕДЕЉА ПРЕД ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА
Пред свето Причешће народу се обратио о. Силуан пастирском беседом:
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре, данас, као и сваке недеље, Господ нас је удостојио да будемо на овом скупу овде, литургијском, у Духу Светом, заједно на овој светињи, где је стара и древна светиња, манастир наш и стара архиепископија, ево обновљена светиња и у обнављању. Даће Бог да буде сваке године све боље и веће братство, и уз братство се обнавља и, наравно, читава Црква, а ова светиња, у име Господа Бога и Свете Тројице, биће, благословом нашег митрополита Јоаникија и читаве Цркве, једна од лепших светиња у нашој Цркви.
Данас смо чули у Светом Јеванђељу, како се каже, да Господ заволе тако свет да је Сина Својега Јединороднога дао, да свако ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни, и да је Господ дошао да спасе свет, а не да суди свет.
Данас, као и сваке недеље, што рекох, окупљамо се, и сваке Литургије. И свака Литургија има значај, не само значај него свети значај, зато што Сам Господ долази не само да нас милостиво гледа, ни да нас милостиво благосиља и да нам опрости по нашем мољењу и покајању, него и хоће и непрестано жели да се сједини са нама, управо зато што је речено у Јеванђељу да је заволео толико свет Свој, а свет — то смо ми људи.
И све што је створено, створено је за човека, по Светим Оцима, односно за Богочовека, за Христа. А ми смо створени по лику Христовом, па је зато и центар овога света — ми људи.
Имамо велики значај и велико достојанство, и велику одговорност, зато што нас је Господ створио по Својој слици и прилици, слици Христовој, а да бисмо се непрестано усавршавали и да будемо усличени том прволику нашем, то јест Богочовеку.
Дакле, свет је створен и зато га је Господ заволео, а то јест човека, и све што је створено треба да служи човеку, а никако човек да служи створењима, то јест да им се клања или да зависи од њих, а поготово не да буде хронично или патолошки болесно везан за приземне ствари, а да не говоримо о задовољствима овога лажнога света и о ономе што квари душе људске, које су створене за много већи циљ, а то је богодостојанство, боголикост, богоусличеност, богочовечанство.
Много смо више створени за виши циљ и за свети циљ — да будемо непрестано сједињени са Христом.
Зато на свакој служби, као и данас — недеља која је посвећена, и свака недеља, сећању и оживљавању Васкрсења Христа, Бога нашега, Који је сатро смрт, ђавола и дао свету живот вечни, и Васкрсењем победио смрт и дао нам радост у срцу — да бисмо имали снаге.
Не само радост, него и то Васкрсење Христово, као што Свети Оци кажу, даје силу да можемо, ово што смо сада рекли, да будемо непрестано у подвигу, у двигу ка Богочовеку.
Подвиг је реч која се код нас поштује и у нашем уму можда понекад звучи и као потешкоћа, тешким путем да се дође. Међутим, негде, а то јест подвиг као аскеза, као аскетизам — међутим, двиг помешан са љубављу, тај подвиг помешан са љубављу и пун љубави, то је та сила која више није оно што је потешкоћа, него то буде духовно задовољство.
И због тога, драга браћо и сестре, треба непрестано и ми у манастирима, монаси, и ви који сте удостојени да будете православни хришћани, чланови Православне Цркве, да непрестано свој двиг, подвиг, имамо помешан са љубављу, јеванђелском, Христовом, оном духовном. И да та љубав буде једна сила која такође произлази, и сила је Васкрсења које нам је Господ дао, и то је уписано у нас на Крштењу.
Па да та сила двига буде помешана са љубављу Васкрсења Христовог, оне радости вечне, и да тако немамо потешкоће, него да имамо љубав према томе.
Зато, нека би Господ дао да сваки од нас има ту љубав помешану са подвигом и аскезом. То, како смо сто пута рекли, јесу заповести Божије. А заповести Божије су порука љубави Божије, никако наређење, нити да би Господ нама био неки наредитељ и да бисмо нешто ми против своје воље, него увек жели Господ да сва наша воља буде једно са Његовом вољом, и то је са љубављу увек помешано.
Због тога кажемо: Господ је заволео свет Свој, да је Сина Својега дао, да нико ко верује у Њега не погине. Сви да имају живот вечни.
И човек, као центар света, и сви ми људи, који имамо толико велико достојанство, дужни смо да волимо једни друге, да љубимо Христа, а кроз Христа све људе и сву твар, и да будемо милостиви према свима, а највише милостиви према самоме себи, у смислу да волимо себе у Христу, да милујемо нашу душу, а никако да је тиранишемо.
А душа се наша милује тиме што имамо те врлине Христове, што волимо Христа и добродетељ. Због тога, добродетељ — то је љубав ка врлини или извршавање добрих дела.
И зато у грчком језику има једна реч која се зове „филокалија“ — љубити доброту, љубити оно што је добро. И због тога смо ми и дужни да љубимо оно што је добро у нама, да тако будемо пажљиви према својим душама, својим бићем, и телом и душом.
Да будемо пажљиви, да будемо милостиви, да продуховљавамо непрестано Христом и наше биће и бића око нас, људе, браћу, сестре.
Да будемо милостиви, да личимо што више на милостивог Христа, Кога непрестано треба да молимо молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, зато што се на Светој Гори та молитва непрестано понавља и на пословима, на послушањима, и у цркви, и кад шетамо. То су Свети Оци тако оставили — колико можемо да се трудимо, наравно.
Или: „Пресвета Богородице, спаси нас“, такође. Мајка Божија је та која даје снагу и силу и моли Сина Свога великом слободом својом. Ево, сутра празнујемо и њен празник, Рођење Пресвете Богородице, па се због тога данас и спремамо и молимо је да нас удостоји да будемо достојни, ако и како можемо достојни, и звања на које смо позвани, а и да будемо непрестано у мислима са њом.
Како је митрополит негде рекао, сама помисао на Пресвету Богородицу и мишљење о њој чисти ум, душу и срце.
Зато да имамо то што Господ каже: да будемо пажљиви и да нашу снагу и то што ми хоћемо помешамо са љубављу Божијом, са љубављу нашом. А наша слобода мора да буде отворена према Христу, према љубави, према доброти; да волимо добро, да волимо да добро деламо.
А онда и Мајка Божија, покровом својим, даће нам снаге и оне недостатке наше да чисти, и да уместо тих недостатака даје... Није довољно само себе чистити и очишћавати покајањем, него и на то место да не остане празно, него да се поставе врлине.
И због тога та љубав, помешана са тим врлинама, даће нам снаге да осетимо, и Господ ће нам дати и даје нам да осетимо радост. Па онда та радост даје наду и, заједно са вером, иде ка љубави, и све тако.
Због тога смо ми позвани да будемо заједно са Христом, да личимо на Христа, а све то с помоћу силе коју нам је Господ дао Својим Васкрсењем и Својом љубављу.
Због тога је и послао Сина Свога Јединороднога, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни.
А Господ је дао живот Свој и за нас људе, све који смо створени да живимо вечно. А свет је, као што рекох, и ја ово понављам поново, створен ради човека, никако човек ради пролазности.
Због тога да будемо увек изнад свега онога што је пролазно.
Никако. Само Крст Господњи нека буде у нашем срцу, а он све поражава, зато што је Господ на Крсту разапет — Бог Који је дошао, разапет ради нас, са Својом љубављу и Својим рукама нас скупља и шири руке, и непрестано прашта свима без икаквих резерви.
Тако и ми, безрезервно да волимо браћу и сестре, да праштамо другима, а према себи да будемо пажљиви. Као што рекох, пажљиви, и да милујемо душу своју Христом, Који је дошао због тога да наша душа буде света у Христу Исусу, Господу нашем.
Нека би Пресвета Мајка Божија овој светињи дала силу и снагу и свом монаштву, молитвама Светих Архангела и Превлачких мученика, који су овде такође пострадали и дали нам светињу, призвавши Духа Светога. И Он, Дух Свети, борави у овој светињи због свега осталог, а и због моштију Светих мученика, који су овде дали живот свој по лику Христовом и Крстом осветили ову светињу.
И нека би Господ дао да Пресвета Богородица, сутра, ако Бог да, када славимо њено Рођење, буде са нама, да нам да благослов свој.
Амин.
Након свете Литургије госте и сабрани народ је поздравио настојатељ манастира, о. Василије:
Браћо и сестре, да заблагодаримо и нашем оцу Силуану, који је дошао са Свете Горе и, ево, није први пут са нама, да нам донесе мало тога светогорског духа и поретка у овој светињи, која је управо и настала натопљена тим светогорским духом Светога Саве и Светога Илариона.
Свети Иларион је, као хиландарски игуман, добио благослов да овде, у новообновљеној светињи, далеке 1220. године заживи и постане први зетски епископ.
И он је и наша веза са манастиром Врањином, јер је исти тај Иларион, блаженога спомена, саградио касније манастир Врањину и тамо се и упокојио. Његове свете мошти су вековима тамо почивале, али се, због историјских прилика, боље рећи неприлика, данас не зна где се оне тачно налазе. Али је његов благослов и његов дух и на манастиру Превлаци, и на манастиру Врањини, и у манастиру Хиландару.
Такође, да заблагодаримо нашем оцу Јоакиму, који је дошао из манастира Врањине, да се данас саберемо у овај претпразнични дан.
И, наравно, пре свега нашем оцу Рафаилу, који нас је годинама држао и окупљао око себе и, ево, сада нас расађује по разним светињама Црне Горе, да се име Божје прославља и да се народ Божји окупља око светиња — не само око зидина које се обнављају и руше, већ око Свете Литургије и око живих људи који су, милошћу Божјом, и носиоци благодати Духа Светога.
И данас славимо и окупили смо се у спомен, наравно, и Светог Христовог Васкрсења, које сваке недеље прослављамо, али посебно и Свете Касијане, песникиње и монахиње, која је заштитница и наше монахиње Касијане, која нас је пре годину дана овде и дочекала.
Ево је и данас заједно с нама, проходи тај монашки пут до Царства Небеског, ако Бог да, са својом заштитницом — једном аутентичном појавом у православном свету, женом, песникињом. Јер знамо да су кроз православље углавном песници и химнографи били мушкарци, као Јован Дамаскин, као Козма Мајумски, као Јосиф Песмописац.
До данашњега дана, на Светој Гори, многи појци, надахнути Духом Светим, са великом пажњом певају стихиру коју је написала монахиња Касијана, која се пева на Велику среду. То је посебна стихира, коју се многи појци труде да што боље испевају и пренесу тај аутентични молитвени и покајнички дух који се у њеним речима садржи — да својом молитвеном настројеношћу, мелодијом и гласом пренесу тај дух Божје благодати и побуде покајање у верном народу у те дане пред Христово страдање.
Да више не дужимо. Сутра је празник Рођења Мајке Божје и у нашем светом храму биће Света Литургија у 8 часова, а вечерас Бдење уочи Рођења Мајке Божје, да Јој принесемо то мало од себе што можемо, а Она нама да да оне велике дарове.
Амин. Боже дај.
Бдење почиње у 20 часова. Литургија у 8.
Слава Ти, Боже! Слава Ти, Боже! Слава Ти, Боже!
На крају, за време трпезе, народу се обратио о. Силуан, допуњујући излагање о светој Касијани, песникињи:
Неки светитељи у нашој Православној Цркви можда су раније били више значајни, односно познати, а што више векова пролази, долазе други светитељи и онда помесне Цркве убацују своје светитеље у календаре да се прослављају. То се зову топички или домаћи светитељи, који су првенствено овде живели и због тога имају предност, на пример, у којој год земљи и Цркви.
А данас прослављамо Свету Касијану, која је написала, и само је позната по тој једној стихири коју је написала, што ја знам. Можда грешим, можда још негде има њених стихира, али најпознатија је та једна стихира која је написана по Јеванђељу о блудници која је дошла да помаже ноге Господа.
И она је написала ту стихиру и не знам ко је, други неки велики познавалац византијске музике, претворио то у ту једну најлепшу мелодију, која се пева у више гласова, у византијском стилу, и она траје негде од 30–35 минута, на Велику среду.
У стихири има неколико... Овако почиње, нормално, описивањем тог догађаја у Јеванђељу, како је блудница отишла код онога што продаје миро, у продавницу, и тражи му: „Дај ми миро најскупоценије.“
А он је питао: „За шта ти то треба?“
И она је рекла: „Идем да помажем ноге.“
„Па како, за ноге само миро?“
„Да, само за ноге.“
И онда је тражила, узела је миро у крчагу, то што се тада продавало, најскупоценије, најскупоценије које је могло икако да се узме, и дошла је код Господа, сломила, испред Њега излила миро и помазала косом својом, тражећи опроштај својих грехова.
А онда Света Касијана описује какав је осећај те душе која је дошла код Господа да тражи опроштај, да је она осетила себе пред Господом и каже:
„Ти који си се од Еве родио безгрешно, удостојио си мене, која сам упрљала себе, читав живот свој провела у греховима, у разврату и неморалу, и дошла сам код Тебе, Који си Син Еве, без икакве искре, тачке, црвни греха. Дошла сам код Тебе, Ти Који си створио све и сва, анђеле, примио си мене, блудницу, да Те помажем миром и ноге Твоје оперем косом својом.“
И онда такође описује какав је њен доживљај: да је она у том мраку своме осетила светлост од Самога Христа. И сузама и миром заједно помешаним, каже песникиња, и косом својом опрала је ноге Самога Богочовека Христа, Који је примио, и каже: „Примио си мене, најгрешнију блудницу.“
И онда се та стихира завршава негде тако да пореди она себе са Адамом и Евом док су били у Рају, па су чули глас Божији, и тај глас или звук Божији, и сакрили су се од стида од Господа, зато што су сагрешили.
Тако она пореди себе: тај исти Бог Који је Адама и Еву створио, она сад још више има слободе, јер Адам и Ева нису дотакли Господа, нису могли да Га се дотакну, зато што су причали у светлости са Њим. А после, кад су сагрешили, чак ни у светлости, него су само чули глас Божији и скривали се и постидели јако од Њега, као што знамо.
Тако је она грешнија и од Адама и од Еве, а сама каже да је кћерка Адама и Еве, блудница. Дошла је, тако Касијана описује, дошла је испред ногу Христових, Који је Бог, сада тај исти, али има ту могућност да опипа тога живога Бога и да Му ноге опере својим сузама и тим миром најскупоценијим што је купила, и да очисти себе.
И акценат је на томе да она каже: „Прими мене, блудницу, и прими моје сузе, Ти Који си створио мора и океане. Прими ове мале моје сузе и миро и очисти ме од грехова.“
Ето, мало смо само дали пажње, пошто је ово Велика среда. Велика среда је припрема за Васкрс. Онда је Црква света ставила баш ту, посвећену... Велика среда је посвећена Жени Блудници, да бисмо се ми спремали кроз покајање, очистивши се од својих грехова и сетивши се те Жене Блуднице и како, на пример, да бисмо се спремали за Христово, наравно, велико празновање и Васкрсење; да бисмо се спремали, после тога, за Тајну вечеру, онда Велики петак, па Велику суботу и тако даље.
Али, ево, данас се њено име празнује. И да остане у нашим срцима та њена стихира, која је беспрекорна и велика и дубинска, да свака душа од нас треба да узме пример од те жене која је дошла са толиким смирењем и слободом.
Јако је осећала у себи мрак, тежину греха, оскрнављеност и проведени читав тај бесмислени, мрачни живот, огреховљен сладострашћем и развратом и блудом. Она долази код Христових ногу, Онога Који се родио од Еве, Који је дошао да спасе свет од греха, смрти и ђавола.
И ту слободу и тај контакт, али и контраст: то је, у ствари, Бог светлости, а овамо тама греха и блуда. Како Господ прима ту најпониженију жену, душу!
И сви ми треба да схватимо да смо ми ту близу те блуднице, жене, да прилазимо Господу и да ноге перемо сузама и миром; да сви ми, кроз молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, нека би Бог дао да осетимо ту близину Христове љубави, као што је та Жена Блудница, кроз песму Свете Касијане.
Желим да поздравим такође нашег оца Рафаила, архимандрита, оца Василија игумана, председника нашег Миљана, оца Јоакима, оца Јакова, који је ту дошао да са нама служи, такође, оца Василија игумана, што рекох, и све остале, господина Саву из Кртола, и све вас, браћо и сестре, сестринство Ријеке Црнојевића, сестринство скита, где смо јуче служили.
Нека би Бог свима дао... Сестру Касијану, која нам је овде... Она је овде дуго година, служи, једна добра монахиња.
Али добро би било да се сви исповедамо чисто, искрено, својим духовницима, да будемо свом душом, кад припадамо духовнику, као да припадамо Христу, са сузама, у покајању.
Нека би Господ свима нама дао покајање.
Амин.
Comments