Проповед о. Василија на 14. недељу по Педесетници
Updated: Sep 13
И нас Господ призива несавршене, не безгрешне, не достојне, већ управо такве — хроме, слепе, изранављене од греха, од страсти. А опет Господ није дигао руке од нас, већ нас призива на Своју радост, у Царство Своје љубави. Призива нас да обучемо одећу весеља, коју нам је Он Сам изаткао. Не морамо је плаћати, трудити се да купимо нешто за шта никад нећемо имати довољно новца, већ је она дата бесплатно, само ако заиста желимо да је обучемо.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Оци, браћо, сестре, децо, Христос васкрсе!
Ево, у ове мирније дане, када се бука мало стиша и када човек има и мало више времена да чује и себе, али да чује и глас Божји. А Господ говори непрестано, на разне начине, али говори тихо и ненаметљиво.
Речи Његове не присиљавају, већ пробуђују, радују, али је потребно да човек створи тишину у својој души да би могао чути и разумети.
Данас нам Црква Света предлаже ове моћне и охрабрујуће и благословене, али и упозоравајуће речи Господње о човеку, цару, који је уготовио свадбу сина свога, и каже да је управо то Царство Небеско.
Видимо да Царство Небеско није нека тмурна и страшна, нама недостижна граница, коју треба да пређемо кроз муку и патњу, већ је то свадба.
То је један радостан догађај, где смо сви заједно са Домаћином, Који штедро даје све оно што је на нашу корист и радост. И позвао је многе на ту свадбу, али нису се сви одазвали. Рекло би се чудно: Цар зове, велика почаст, али мало њих долази.
А и ми често бивамо управо као ове званице. И нас зове Цар свих светова, Цар Небески, Који је уготовио трпезу, уготовио свадбу, весеље за нас, а ми често, незаинтересовани, обузети својим бригама, својим пословима, све неким неодложним и важним обавезама, а Царев позив негде у страну.
И то је свакодневица већине од нас. И кад се одазовемо, не одазовемо се са оном радошћу којом идемо, ето, посебно и на свадбу, кад нас позове нека драга и важна особа, па се онда и сами сматрамо важнима јер смо позвани.
А овде нас Сам Бог зове, а ми нехajни и преко воље.
А Господ опет није силио ни њих, већ, ако нису желели ту радост, сами су узрочници своје туге, своје празнине, своје таме. Нешто су друго сматрали радошћу, за нечим другим јурили, нешто друго стизали, и на крају нису стигли нигде.
А Господ позва оне друге по раскршћима, оне богаље, слепе, хроме, да Му се напуни трпеза, да радост буде велика.
И нас Господ призива несавршене, не безгрешне, не достојне, већ управо такве — хроме, слепе, изранављене од греха, од страсти. А опет Господ није дигао руке од нас, већ нас призива на Своју радост, у Царство Своје љубави.
Призива нас да обучемо одећу весеља, коју нам је Он Сам изаткао. Не морамо је плаћати, трудити се да купимо нешто за шта никад нећемо имати довољно новца, већ је она дата бесплатно, само ако заиста желимо да је обучемо.
И да више нисмо просјаци, већ царски синови, овде присутни, где је и Он кроз Своје Тело и Крв, Он овде Духом Светим, Који се даје кроз заједницу верних.
А видимо, нису сви хтели да обуку то свадбено рухо, па један дође, али онако, исто одрпан и са својим пређашњим изгледом и начином живота.
А пита га цар: „Зашто не обуче свадбено рухо кад долазиш на овакву велику свечаност?“ А он оћута. Јер шта би имао да каже? Да није имао новца? Али та одећа је дар. Само је потребно имати вере и воље, и кренути, обући је и наћи се за трпезом са Царем.
Тако и ми, када долазимо на овако велики догађај, треба да схватимо колико је овај догађај на коме смо овде велики догађај — вечни, непролазни. Онај који ће једини трајати у вечности.
Вечна Света Литургија, вечна Евхаристија, вечно благодарење Богу, Који ће увек бити присутан, где ћемо сви бити сабрани око Њега, Који јесте и Цар, и Царство, и Дародавaц вечности, и Вечност, и Дародавaц живота, и Сам Живот.
А и данас је трпеза постављена и сви смо позвани да окусимо од ње, јер је речено: „Једите, ово је Тело Моје“, и: „Пијте из ње сви, ово је Крв Моја.“
И после је речено да је то спасоносна заповест коју нам је дао: да једемо, да пијемо, да се нахранимо вечношћу. Али да пазимо да смо обучени у то свадбено рухо, да се трудимо да сперемо са себе нечистоту страсти и греха, да се трудимо да опраштамо, да се трудимо да не мрзимо, да се трудимо да не идемо за неправедним добитком, да не живимо у лажи.
У падовима, ако се и оклизнемо, да не останемо у том блату, већ да кроз Свету Тајну Исповести омијемо нечистоту своје душе и да се опет обучемо у то свадбено рухо, које ће нам омогућити да будемо гости на свадби Царевога Сина, на коју смо и овде дошли.
Њу су многи пре нас окусили, многи Светитељи. Ето, и данас славимо Сиру Персијанку, која је рођена у једном народу далеком хришћанству, али је и тамо чула позив Христов, видела Светлост Небеску и пошла за Њом.
Изазвала је гнев оних који нису желели да дођу на ту свадбу, где је и за љубав Божју пострадала, али и остала вечно жива. И њено име се данас проноси читавим светом. Она, Персијанка, из народа који је био непријатељски расположен према Христу, а она света и благословена сву вечност.
Да будемо и ми њени следбеници. Да се радујемо што је и нас Господ призвао, наш народ, и на овим просторима где су Светитељи на сваком кораку, где сваки камен има неку своју везу са вечношћу, где су, ево, и овде вековима монаси и мученици сведочили Истину Христову, где су се гостили и где се и данас изобилно госте Његовом трпезом.
А и ми, заједно с њима, за истим столом овде седимо. И да се трудимо једино да то свадбено рухо одржимо чистим кроз живот у Цркви, кроз покајање, кроз праштање и све оне Свете Тајне и свете врлине које је Господ донео.
Његовом благодаћу и човекољубљем да буде с нама у све векове, са Оцем и Светим Духом.
Амин.
Боже дај.
Браћо и сестре, управо ћемо приступити овој великој Светој Тајни Причешћа.
Видимо, пост је прошао и много је сада мање причасника него што је то било у време поста. И то је помало погрешна пракса у нашој Цркви, јер у овом Светом Јеванђељу и у свим Господњим речима управо ово свадбено рухо не значи да ли ћемо јести храну сиромашнију или богатију, јер смо на Трпезу позвани.
И у прво време хришћани су се причешћивали тако што су долазили на те трпезе љубави, где су се, тајно од Римског царства, које је било веома непријатељски расположено према хришћанима, крили по кућама и по катакомбама, где су трпезу љубави обављали и ту се причешћивали Телом и Крвљу Христовом.
И на овом острву су се такође тајни хришћани сабирали и за то страдали. Тако имамо и гроб првог епископа, који је пострадао и овде сахрањен, и на његовим моштима је и сама црква подигнута.
Тако да смо и ми сада дошли на Трпезу, не да бисмо само присуствовали, већ да бисмо учествовали, да бисмо се нахранили, да бисмо отишли не гладни, већ испуњени, насићени животом, радошћу и истином.
А оно што је до нас јесте да се трудимо да то свадбено рухо врлина сачувамо, а њега треба чувати и кад је пост и кад није пост. Пост нам само помаже да мало дубље уђемо у себе, да мало више ојачамо своју вољу, а и након поста треба те плодове које смо у посту стекли да одржавамо и да их не проспемо одмах.
Тако је и ово сада период између овог Успенског поста и Божићног поста, који је и дуг, чак скроз до краја новембра.
Не треба да га проведемо тако у немару, већ да се трудимо да одећу душе држимо чистом и да се причешћујемо, јер Он је наш Живот, Он је наша снага, Он је и смисао свега онога што радимо и чиме живимо, и тога што смо овде дошли — управо да се с Њим сјединимо.
И да се трудимо. Дакле, ако живимо у Цркви, ако живимо трудећи се да се боримо са собом, са својим гресима и са духом овога света, да прилазимо и чешће се причешћујемо и хранимо Њиме.
Тако је наша дужност да то и кажемо, јер у Цркви се и ми свештеници причешћујемо на свакој Светој Литургији, а исто постимо кад је пост и мрсимо кад је мрс. И не сматрамо да је у томе смисао, већ у томе да одржимо свој позив часним и достојанственим.
И сваки хришћанин нека свој позив одржава и нека се, по својој савести, сједињује са Господом славе, исповедајући се, како каже у Светом Писму, и онда са чистом савешћу, вером и љубављу да приступимо.
Comments