Проповед протосинђела Василија на 15. Недељу по Педесетници и Сабор Српских просветитеља и учитеља и Сабор светих Јасеновачких Новомученика
Јер Реч Божја јесте огањ који запали ватру у срцу људском, јесте управо она светлост коју свети Апостол данас благовести: „Да засија светлост у тами.“ Бог Који рече да тако буде, Он засија у срцима нашим.
Засијала је у срцима мироносица које су, победивши сам страх, остале код Крста, остале код гроба и биле удостојене да виде и радост Васкрсења и победе Живота.
Засијала је та светлост и у срцима Апостола, када се огњеним језицима Педесетнице у њима запалио неуништиви огањ вере, који је потом запалио сву васељену, запалио и наш народ, и у њему дао дивне плодове светитељства — од наших јерараха, на челу са Светим Савом, па кроз све време, кроз многе подвижнике и многе мученике, до данашњих дана и данашњих новомученика, које Црква на овај дан такође прославља: Новомученике Јасеновачке и све Новомученике Српске.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Оци, браћо, сестре, децо, Христос васкрсе!
И како величанствено и снажно одзвањају ове речи данас, када наш народ слави оне највеличанственије, највеће у своме роду. И данас, уз Престо Самога Господа, радују се и сви они учитељи и просветитељи који су Реч Божју проносили из вечности у време, који су преводили људске душе из овог временог и пропадљивог у оно вечно и непролазно.
Јер Реч Божја јесте огањ који запали ватру у срцу људском, јесте управо она светлост коју свети Апостол данас благовести: „Да засија светлост у тами.“ Бог Који рече да тако буде, Он засија у срцима нашим.
Засијала је у срцима мироносица које су, победивши сам страх, остале код Крста, остале код гроба и биле удостојене да виде и радост Васкрсења и победе Живота.
Засијала је та светлост и у срцима Апостола, када се огњеним језицима Педесетнице у њима запалио неуништиви огањ вере, који је потом запалио сву васељену, запалио и наш народ, и у њему дао дивне плодове светитељства — од наших јерараха, на челу са Светим Савом, па кроз све време, кроз многе подвижнике и многе мученике, до данашњих дана и данашњих новомученика, које Црква на овај дан такође прославља: Новомученике Јасеновачке и све Новомученике Српске.
Они су онако силно испоштовали Реч Господњу и реч Апостола, који благовести да смо понижавани, да смо уништавани, али никада побеђени, никада до краја потиснути; да смо увек васкрсавали и да живот увек, на крају, односи победу над смрћу.
Зато и данашњи дан, и данашњи спомен на хиљаде, десетине и стотине хиљада мученика пострадалих управо од неправде, од зла, од суровости — они нису символ пораза и немоћи.
Они су символ победе, снаге, силе.
Они су најузвишенији стубови на којима се ми држимо, јер је у темељу њиховом Христос, Његова истина, Његова снага, Његова љубав.
И зато њихово страдање нас не покреће на мржњу и на освету, јер бисмо онда и сами ушли у круг оних мучитеља који су из мржње и учинили такве злочине, и чинили их још од првих времена хришћанства па до данашњих дана.
Она нас покреће на сећање, али на молитвено сећање, које је повезано, прожето вечношћу, јер је прожето Христом.
Оно нас покреће на љубав и смирење, јер мученици нису мученици само зато што су страдали, већ су страдали са надом и љубављу.
Имамо и пример једног од њих, Светога Вукашина, који је, док је био мучен, само смирено говорио: „Само ти, дете, ради свој посао“, јер је већ био пун Духа Светога и већ прожет Христом и вечношћу.
И зато и ми у данашњи дан, јако свесни неправде и зла којима је овај свет окружен, ипак се са радошћу сећамо њиховог спомена. Јер су они, како је данас у Јеванђељу читано: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти“, претрпели до краја.
И они су остали нама тврда упоришта у нашим борбама. Они су нам показали пут истине, пут правде, пут вере, да и наша вера не ослаби у нашим малим искушењима, која понекад превазилазе наше немоћи и наше мале снаге.
Али се њима храбримо и њих у помоћ призивамо, и са њима заједно и данас Господу славу узносимо, да нам буду на утеху, на помоћ, на радост и на понос, да и ми у нашем роду имамо оне који су за Христа пострадали, који су и данас, и у својој вечности, заједно и са Светим Георгијем, и са Светим Димитријем, и са нашим Превлачким мученицима, пострадалим кроз сва времена, од првих векова хришћанства до дана данашњег.
И да сведоче да је живот победа над смрћу, да је добро победа над злом, да ће Господња реч бити последња.
И када овај свет каже све што има да каже, и када изнесе сву своју моћ и силу, на крају историје Црква ће рећи последњу реч овога света: Господ ће доћи, преобразиће овај свет и настаће Царство Божје, које ће победити, и у коме ћемо сву вечност бити, само ако претрпимо ово мало до краја.
Да нам Господ и свети мученици буду помоћници на том путу, да Његовом благодаћу и човекољубљем будемо храбри до краја и да заслужимо Царство Небеско, Његовом милошћу и човекољубљем, сада и увек и у векове векова.
Амин.
Христос васкрсе! Нека је на здравље и спасење.
Данас, по благослову наше Цркве, наше Митрополије, у свим храмовима смо пререзали славски колач у част и спомен Светих новомученика Јасеновачких. И тиме подсетили сами себе и једни друге да то страдање није страдање немоћи, већ пројава Божје силе и моћи.
Јер њихово име и данас се спомиње и њихова крв данас је семе за многе хришћане и многе од нас који смо данас овде сабрани. Она је дала силу и нашем народу овде, кроз ово сво тешко време, и оне благословене литије и показивање снаге, силе Цркве, и сабирање свих нас овде пред Светом Чашом, којом смо се и ми напојили Крвљу Христовом и Телом Његовим.
И ми смо постали једно са мученицима, са Светитељима, са Апостолима, јер смо сви једном Крвљу прожети — Крвљу Христовом. То је сродство много ближе него сродство по овој пропадљивој крви, коју ми наслеђујемо од наших родитеља, и добре и часне особине, али и оне пропадљиве и оне које нам кроз живот сметају и поробљавају нас.
А Крв Христова нас чини слободнима, чини нас вечнима, непропадљивима, чак победницима и над самом смрћу.
Да нам да снаге, и свима који смо се данас причестили и онима који се нису причестили, да тежимо томе да се што више Христом хранимо, да будемо истински Његови ученици, да се посаветујемо са својим свештеницима како и колико, али и да не будемо равнодушни.
Јер хоће ђаво да убаци и помисао и када да се не причешћујемо ради наводне недостојности, али и да се причешћујемо без икаквог осећаја, тек реда ради, зато што се сви причешћују.
Зато је боље да са својим свештеницима поразговарамо и видимо, и узмемо благослов, да не буде по нашој вољи, већ по Христовом благослову и по послушању. И онда да смело приђемо и да се нахранимо Господом нашим.
Нека вам је свима на спасење. Да славимо Свете мученике не само данас, већ кроз све дане свога живота, јер они су заиста своју трку завршили и нама дају јасне путоказе за наш пут ка спасењу.
Амин.
Следеће суботе, да то кажемо сада јер неће бити прилике да после кажемо, нећемо овде служити Свету Литургију. Слава је скита Светог Архангела Михаила, који се и даље води као превлачки скит, и онда ћемо се тамо сабрати на прославу Чуда Светог Архангела Михаила, 19. септембра.
Позвани смо сви да одемо тамо. Није далеко одавде, и да увеличамо славље и обрадујемо Светог Архангела, који, како овде, тако и тамо, тако и свуда, штити све нас и закриљује.
Амин.
Comments