Проповед протосинђела Василија на Рођење Пресвете Богородице
Тако да и ми замолимо Богородитеље Јоакима и Ану да нам дају снаге у нашим борбама, да, славећи Рођење Богомајке, и ми у себи породимо оно најбоље и најлепше, да породимо благодат Божју, да се Сам Христос роди у нашем срцу, јер Богородица је управо наш пут ка Христу.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Оци, браћо, сестре, децо, нека буде срећан и благословен данашњи празник!
Како читамо у оним јутарњим молитвама, када устанемо од сна — или бисмо бар требало да читамо — па кроз речи светих људи који су те молитве саставили и ми Богу вапијемо: „Сачувај ме од ђаволске брзоплетости.“
И колико нас у нашем животу та ђаволска брзоплетост много кошта и много унесрећује! И сва она ткања која Господ тка тихо и лагано, ми покидамо и помрсимо том брзоплетошћу, желећи све одмах и сада, и по нашој вољи и нашем науму.
А Господ не дела тако.
А то нам потврђује и данашњи празник, који није само једно свето рођење, већ је почетак нашега спасења. Родила се Она кроз Коју ће се родити Спасење света.
И зато је ово толико радостан, толико посебан дан — рођендан Оне Која је узвишенија од Херувима и Серафима.
А родила се не на неки величанствен начин, већ уз много труда и трпљења и молитве Њених престарелих родитеља, Јоакима и Ане, који су дуго живели заједно и дочекали заједно старост, али им Господ није давао порода.
И због тога су били и понижени, и посрамљени, и одбацивани од својих сународника, јер се у време Старога Завета неплодност сматрала неком врстом проклетства и одбачености од Бога.
Зато су и они патили, не само зато што нису могли да имају деце, већ су се осећали одбаченима и од Бога и од људи.
И када су већ дошли на границу безнађа, када су њихове молитве већ почеле и да се гасе, када је Свети Јоаким дошао да принесе жртву у храм и од свога сународника чуо да он није ни достојан жртву да принесе, јер му Бог није дао порода, није га удостојио да настави своју лозу — управо у том тренутку туге он спознаје највећу радост.
И недуго после тога Ана остаје у другом стању и рађа се Пресвета Богородица.
Господ је Своје ткање ткао дуго. Чекали су читав живот, усмеравајући своје молитве и наде ка томе, не ропћући, не падајући у очајање, иако им се ђаво много пута прикрадао и убацивао тешке и суморне мисли.
А они својом трпељивошћу и истрајношћу јесу и нама данас пример да и ми, у нашим неуспесима, у нашим неиспуњеним очекивањима, у нашим животним поразима, у нашој тами, не будемо нетрпељиви и да лако не одустајемо од онога што је добро и благословено.
Него да истрајемо на путу добра, да истрајемо на путу Крста, да не клонемо, да не ропћемо, већ да се надамо и чекамо.
А чекамо не неко боље време, већ чекамо Христа, Спаситеља нашега, чекамо Царство Небеско и живот будућега века, који долази путем трновитим и до кога се стиже кроз уска врата.
Тако да и ми замолимо Богородитеље Јоакима и Ану да нам дају снаге у нашим борбама, да, славећи Рођење Богомајке, и ми у себи породимо оно најбоље и најлепше, да породимо благодат Божју, да се Сам Христос роди у нашем срцу, јер Богородица је управо наш пут ка Христу.
И на крају данашњег Јеванђеља велича се та света тајна послушања. Богородица је послушношћу Христу постала то што јесте, послушношћу вољи Божјој. Слободом је прихватила оно за шта Ју је Бог изабрао и предодредио.
И Господ каже да су Његови они који слушају Реч Божју и испуњују је.
Да и ми послушамо Реч Божју и да је испунимо, иако нам можда у садашњем тренутку то не изгледа лако. Али то је пут ка вечном животу и вечном Царству, Небеском Царству Оца и Сина и Светога Духа, Коме нека је слава у векове векова.
Амин.
Comments