свети Инокентије Херсонски: Беседа на Велики Четвртак на читање страдалних Јеванђеља

У часу када је непроменљива правда Божија била спремна да изрекне суд и осуду над родом људским који је пропадао у гресима, тај Јединородни Син Очеве љубави оставља престо славе, узима на Себе лик Посредника, стаје пред Оца и говори: Човек, створен по образу Нашем, пропао је у греху; безакоња његова заувек су га одвојила од Нас; светост Нашег бића не може трпети преступника — али ни љубав Наша не може да не брине о обновљењу палога. За то је потребна жртва за његове грехе — нека Ја Сам будем та жртва! Нека пређу на Мене сва безакоња синова човечијих! Нека понесем сву тежину казни које припадају грешнику! „Ево, долазим… да творим вољу Твоју, Боже!“ (Пс. 39, 8–9)

---

И само просто слушање јеванђелске повести о страдањима Христовим довољно је, браћо моја, да увидимо колико су та страдања била страшна.

А када при томе помислимо да их је подносило Тело пречисто, душа пресвета — за које је, управо због њихове чистоте, свако страдање морало бити далеко осетљивије него за наше грубо тело и за наш оплотњени дух — тада страдања Господња постају још страшнија.

А када, затим, помислимо да је тако страдао не само Пресвети, него и Свемогући; да на Крсту у мукама није висио обичан човек или анђео, него Сам Јединородни Син Божији — тада, потресени ужасом и недоумицом, питамо: шта је могло бити узрок тако невиђеног догађаја, или боље рећи — тајне и чуда?

Јасно је да римски војници нису уздигли Сина Божијег на Крст; јасно је да Он трпи муке и смрт не зато што Га је издао лукави ученик, што су Га фарисеји и књижевници, заслепљени страшћу, издејствовали на смрт, што Га је човекоугодљиви судија осудио и предао на распеће.

Када је Божански Страдалник хтео да покаже Своју силу, једна једна реч Његова:

„Ја сам!“ (Јн. 18, 6)

оборила је на земљу сву чету јудејску.

И сада, када на Крсту изнемогава у мукама и вапије:

„Жедан сам!“ (Јн. 19, 28),

помрачење сунца и потрес земље показују да је сва твар спремна да устане у одбрану свога Владике.

Ко је, дакле, свезao „лава од Јуде“? (Пост. 49, 9)

Ко је предао Сина Божијег на распеће и смрт?

— Праведност Божија.

Због чега?

— Због грехова људи.

Чиме је Он крив за наше грехе?

— Тиме што их је узео на Себе ради нас.

Зашто их је узео?

— Да би нас ослободио казне за грех и помирио са Богом.

Како нас помирио?

— Задовољивши правосуђе (Божије) за грехе Својом смрћу.

Ето лествице којом се Син Божији узнео на Крст!

Ето клинова којима је прикован за Крст!

Ето трња од којега је исплетен венац на глави Његовој!

Да ли су свима ово потребна сведочанства речи Божије?

Безбројна су.

Упитајте пророке — и они ће вам рећи да Овај Који виси на Крсту носи грехе наше и страда за нас; да је

„рањен за грехе наше и мучен за безакоња наша; казна мира нашега на Њему је, и раном Његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53, 4–5).

Упитајте апостоле — и они ће вам рећи да је Бог

„у Христу свет помирио са Собом крстом Његовим“ (2Кор. 5, 19);

да је милосрђе Божије Онога Који не знаше за грех учинило грехом за нас, да ми постанемо правда Божија у Њему (2Кор. 5, 21);

да је Син Божији

„дао Себе за нас, да нас избави од свакога безакоња“ (Тит. 2, 14).

Приклоните ухо гласу Самога Божанског Страдалца — и чућете да је пречиста Плот Његова предана на страдање и смрт

„за живот света“ (Јн. 6, 51),

а да се пречиста Крв Његова пролива на Крсту

„за отпуштење грехова“ (Мт. 26, 28)

целога рода људскога.

Дакле, овај Крст, који стоји на Голготи, јесте жртвеник васељенски!

Овај Страдалник који на њему виси јесте жртва очиститељна за грехе свих палих синова Адамових!

Ко је тражио ову жртву?

— Закон и правда небеска, неизменљива светост бића Божијег и непроменљиви поредак моралног света.

И најпре — светост бића Божијег.

Да је Бог подједнако свет као што је благ и милостив — то је истина неоспорна.

Бога који није свет не можемо ни замислити.

У чему се састоји та светост?

У томе што Бог вечно љуби само добро и свето, а вечно се одвраћа од свакога зла и безакоња; у томе што, као што од Бога исходи само савршено и право, тако се Њему не може приближити никаква нечистота и скверна; у томе што Он, као свеприсутан и свеиспуњујући, нигде и ни у коме не трпи грех, него све употребљава за његово истребљење.

Тако је свет Господ Бог наш!

Погледајте сада шта стоји пред том светошћу.

Пред њом је род људски — пали, обезличени и нечисти; пред њом је безбројно мноштво бића која се називају људима, од којих се свако одметнуло од циља свога постојања, раскинуло блажени савез са Творцем и примило на себе лик и правила деловања непријатеља Божијег; пред том светошћу стоји читава бездна грехова, преступа, неправди и безакоња.

Може ли најчистије око Божије трпети такав призор?

Може ли гром свемоћи да се не покрене против тог мрачног мноштва порока?

Може ли пресвето биће Творца мирно носити у себи ово море зла?

Не може!

„Проклет је сваки који не остане у свему што је написано у књизи закона, да то извршује“ (Пон. зак. 27, 26).

Ето одлуке правде Божије, једном заувек изречене!

Због тога је грешник неминовно морао да погине — јер нема средства не само да надокнади за грех пред судом вечне правде, него ни да се ослободи саме склоности ка новим гресима.

И тако би пропао цео грешни род људски, да се није јавио Посредник, Искупитељ и Заступник — Јединородни Син Божији!

У часу када је непроменљива правда Божија била спремна да изрекне суд и осуду над родом људским који је пропадао у гресима, тај Јединородни Син Очеве љубави оставља престо славе, узима на Себе лик Посредника, стаје пред Оца и говори:

Човек, створен по образу Нашем, пропао је у греху; безакоња његова заувек су га одвојила од Нас; светост Нашег бића не може трпети преступника — али ни љубав Наша не може да не брине о обновљењу палога.

За то је потребна жртва за његове грехе — нека Ја Сам будем та жртва!

Нека пређу на Мене сва безакоња синова човечијих! Нека понесем сву тежину казни које припадају грешнику!

„Ево, долазим… да творим вољу Твоју, Боже!“ (Пс. 39, 8–9)

Љубављу испуњено ходатајство бива примљено, и Син Божији постаје Син Човечији, да на Себе понесе безакоња свих синова човечијих.

Све што Он, јавивши се потом на земљи, чини и трпи — све је усмерено на изглађивање наших грехова.

Зато се полаже у јасле,

зато прима обрезање,

зато бежи у Египат,

зато се погружава у воде Јорданске,

зато трпи понижења од књижевника,

зато нема где главу склонити,

зато плаче на гробу Лазаревом,

зато се зноји крвавим знојем у Гетсиманији,

зато прима целив од издајника.

Довољно би, чини се, било ових подвига за правду људску — али није довољно за правду Божију.

Она тражи више — смрт преступника!

И ево, као довршење свих жртава, приноси се и ова последња:

Син Божији — на Крсту!

Веће задовољење за грех није могло тражити ни само небеско правосуђе: принесена је жртва савршена — јер је принесен сам живот; и то не живот обичног човека, него Онога Који је и човек и Бог.

Шта, дакле, видите на Крсту?

Видите да Бог Свесвети, Који нигде не трпи безакоње, поражава проклетством и смрћу грех — у лицу Самога Јединородног Сина Свога.

Шта видите у Крсту?

Видите да Бог Свеблаги, Који не оставља без помоћи створење Своје, љуби и најнепослушнију децу Своју — и ради њиховог спасења Сам узлази на Крст.

Шта видите у Крсту?

Видите тајанствено и чудесно сједињење правде и милости, суда и опроштаја, светости и милосрђа, страха за грешнике нераскајане — и наде за грешнике покајане.

То је врхунац божанске премудрости, која је нашла начин да и порази грех са свом строгошћу, и да не погуби човека са свом његовом нечистотом.

Заиста, замислимо на тренутак да је благост Божија, одвојивши се од правде Божије, објавила опроштај грешном роду људском без оне жртве за грехе која је принесена на Голготи.

Шта бисмо тада мислили о Богу и Његовој светости?

Не бисмо ли помислили (и с правом) да је Он, ако је и свет, ипак више милостив него праведан?

Да ако даје закон, захтева његово испуњење и прети казном — све то чини не по унутрашњем, непроменљивом захтеву Свога бића, него по некој променљивој вољи?

Да се закон може нарушавати, а да се не буде одбачен од Законодавца?

Таква мисао — а она би у том случају била неизбежна — могла би саблазнити и оне који нису склони греху; такав начин деловања Врховног Законодавца и Судије могао би изазвати неред не само у нашем свету.

А шта би било са грешницима?

Шта би у њима побудило свети страх и одвратност према греху, када се не испуњавају страхом ни онда када виде пред собом Крст Сина Божијег?

Тада би закон Божији изгубио поштовање које му припада, врлина — своје достојанство, а грех — сав свој ужас…

И да ли би био умирен и најискреније покајани грешник, ако не би пред очима имао жртву за своје грехе, принесену правди Божијој?

Ако ми понекад лако гледамо на своја безакоња и сматрамо их нечим малим; ако смо спремни да примимо опроштај, не мислећи да је за њега потребна жртва — то је зато што у нама нема истинског покајања, што се наша савест није отворила како треба.

Али погледајте оне који су разумели шта је грех и који су се испунили живим осећањем покајања, у којима је савест почела да делује свом својом силом!

Они постају судије и непријатељи сами себи; не беже од казне, него је траже; не задовољавају се ничим, спремни су да се лишe свега, па и самог живота, који су злоупотребили против воље Творца.

И шта би им могло донети утеху, ако не би имали Крст Христов, ако не би могли указати на ране Господње, на Тело и Крв Сина Божијег, принесене у жртву за грехе наше?

Нека, дакле, умукну они који, у заслепљености ума, дрзну да говоре да би дело нашег спасења могло бити извршено без Крста Христовог.

Узмите Крст — и нема хришћанства;

узмите Крст — и нема спасења свету;

узмите Крст — и сви грешници опет стоје пред судом правде и гнева;

узмите Крст — и нема утехе покајнику;

узмите Крст — и грех ће се неуздрживо зацарити над свим!

Али ко може поколебати тебе, свето и преблажено Дрво?

Руком свемоћне љубави подигнуто си посред земље ради нашега спасења — и стајаћеш непоколебиво, док год на земљи буде макар један грешник који тражи своје спасење!

Стајаћеш као знамење правде и љубави Божије према грешницима који се кају, и као залог гнева и вечних мука за нераскајане.

Много су се таласи и напади ломили о тебе — и сви су се разбили; разбиће се и они који се опет буду устремљивали на тебе.

Стој, божанско Дрво, и распростири рајске гране своје по свој земљи!

Нека се под твоју сен саберу сви пали синови Адамови, и нека оживе кушањем плодова твојих!

Али шта ћеш ти изнедрити нама, који сада о теби размишљамо и говоримо?

Хоћемо ли се и ми сакрити под твоју сен у дан суда и исплате?..

Сакрићемо се, возљубљена браћо, ако сада не будемо, попут несрећног праоца нашег, бежали од лица Божијег, који нас тражи на покајање;

сакрићемо се, ако, клањајући се до земље у храмовима пред Крстом Христовим, не будемо бежали од њега онда када нас сусреће у животу — у жалостима и искушењима која нам се шаљу ради нашег уразумљења;

сакрићемо се, ако, освећујући се вером у заслуге нашег Божанског Посредника и примајући у име Његово отпуштење грехова, не будемо поново распињали Њега својим безакоњима.

Паднимо, дакле, духом пред овим животворним Дрветом и рецимо Распетоме на њему:

Видимо, Господе, видимо колико је грех неподношљив за правду и светост бића Божијег;

видимо шта је Тебе, Човекољупче, коштало наше искупљење од проклетства закона и казне вечне;

видимо шта нам прети ако не искористимо безпримерну жртву Твоју, за нас принесену;

видимо — и дајемо завет да остатак живота нећемо више живети похотама и страстима, ни свету ни ђаволу, него Теби, Владици и Искупитељу нашем!

Амин.