Свештеномученик Григорије (Лебедев): Беседа на причу о милостивом Самарјанину

У тим тренуцима, слаба душа схвата да у њој делује нека сила која није људска, и та сила је чини способном за дела љубави. Када душа поново потоне у своју слабост и њено просветљење потамни, онда јој дела доброте и љубави постају страна. Добра дела учињена јуче, несхватљива су, па чак понекад и смешна, и човек је спреман да се због њих постиди, као због манифестације слабости.

У јеванђелском читању чули сте Господње објашњење о томе како практично испунити заповест љубави. Оно допуњује раније Господње речи о љубави према Богу и ближњем као према себи, и о љубави према непријатељима. Ова реч Божја је посебно импресивна по томе што се у потпуности може применити на наше животе.

Један законик, искушавајући Христа, упита Га: "Учитељу, шта да учиним да наследим вечни живот?" (Лк 10,25) И ми, као законици, приступамо Христу и питамо: како можемо бити спасени? Не питамо да бисмо искушали Христа, већ да бисмо преварили саме себе. Прикривајући своју кукавичкију и духовну лењост, која нас удаљава од Христовог пута, спремни смо наивно да питамо како да се спасемо, варајући себе и кријући се иза чињенице да је живот компликован и неизбежно нас тера на компромисе.

Знамо Божји закон и његове захтеве, знамо како да га испунимо у свом животу, али, улазећи у поткупљивање са својом савешћу и продубљујући јаз између нас и Бога, умирујемо себе, подижемо руке и, позивајући се на неизбежност, збуњено питамо: "Како овде можемо испунити Божју вољу и како је могуће бити спасен?" Ово је питање самооправдавања и лукавства.

Господ приморава законика да призна да зна све што је потребно за спасење. "Шта је написано у Закону? Како читаш?" пита Господ законика (Лк 10,26), и он је морао да наведе добро познате заповести Закона о љубави према Богу и ближњем. Христос му једноставно и без прекорачења указује на његову дужност: "Чини то и живи" (Лк 10,28).

Ово је одговор и за нас. Зашто бити преварант? Зашто се правити да не знамо пут спасења? Божји закон је један, и ове две заповести остају непроменљиве за нас, као два сидра живота: "Воли Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом... и ближњег свога као себе самога" (Лука 10:27). Али законик не одустаје и почиње да тражи правне трикове да би оправдао себе. Он наводно не разуме ко је ближњи кога треба да воли.

Исту тврдоглавост показујемо и ми. Жеља да се уверимо и оправдамо је толико јака у нама да и ми тражимо све врсте правних трикова да бисмо то учинили. Такве празнине је врло лако пронаћи, јер су, заиста, заповести да волимо Бога и ближњег тако широке и дубоке да неизбежно постављају питања о њиховој практичној примени.

Узмите, на пример, љубав према ближњем. Ако то схватимо онако како ју је Христос заповедио, као манифестацију елемента Божје љубави, онда се јављају бројна питања. Да ли треба сматрати човека у стању грешне несавршености потпуно неспособним за хришћанску љубав? Да ли треба приступати делима љубави тек у процесу моралног очишћења, или треба да покушамо да стварамо љубав без бриге о сопственој савршености? Које фазе љубави одговарају фазама савршенства у Богу? И још много, много других... Међу њима, наравно, могу бити лукава питања ради самооправдања, али могу бити и искрена питања збуњености.

Спуштајући се до људске несавршености, Господ стога даје нову поуку о љубави. Он одговара законику који пита ко му је ближњи и тиме нам даје назнаку практичне примене заповести о љубави. Господ је одговорио законику причом о Добром Самарјанину. Ова прича је добро позната и нећемо је понављати. Завршна и истовремено централна идеја приче изражена је у Господњим последњим речима: "Иди и чини и ти тако", то јест, чини добро свима којима је потребна помоћ на твом путу, без обзира на порекло, друштвени статус или било шта друго. Нека ти буде близак и драг, и ти ћеш му постати ближњи.

То значи да блискост није одређена степеном спољне међусобне повезаности — припадањем истој нацији, породици, заједници — ни професионалном и друштвеном међузависношћу и слично, већ способношћу да се одговори на живот друге особе. Што је већа ваша способност да то учините, шири је круг људи који обухвата, и више имате суседа. Пошто је идеал вашег унутрашњег раста у односу на људе: "Будите синови Свевишњег", онда су, кроз Божје очинство, сви људи, као Божја деца, ваши суседи, укључујући ваше непријатеље, оне који вас мрзе и оне који вас вређају.

Тако прича о милостивом Самарјанину дефинише ближњег, што је и данас актуелно. Његов одговор је тако једноставан и јасан: "Иди и чини и ти тако", односно, иди и чини добро, и испунићеш заповест љубави. То значи да, иако је заповест љубави веома узвышена, не смемо заборавити најважније – почетак и крај заједно: чините добро, чините добро из срца, чините то у име Божје свима вашим браћи у Богу, и испунићете заповест љубави.

То значи да, иако је неопходно јасно разумети сва питања љубави, треба избегавати опасност да се остане само у најсуптилнијим размишљањима, ван стварног дела љубави, и зато чините добро из дубине свог срца свима који вам се нађу на путу.

Добро је и корисно мерити и процењивати сваки корак на путу љубави. Добро је свесно тежити савршенству у Богу, ширећи љубав, али истовремено је неприхватљиво упуштати се у ситничаво самоиспитивање које је одвојено од живота. Нека једноставно и јасно начело "Чини добро" постане чврст закон живота и бићете на правом путу да испуните заповест љубави.

Дакле, да ли ће сваки добар чин хришћанина постати чин љубави? Да, сваки добар чин хришћанина биће стицање љубави. Јасно је зашто. Из других учења Господњих знамо да само приближавање Богу гарантује сјај љубави. А зар чинити добро није испуњење Божјег закона и приближавање Богу? То значи да су они који чине добро на путу синовства с Богом, бивајући обујмљени стихијом љубави када им постају могућа дела истинске хришћанске љубави.

Како се човек приближава Богу кроз добра дела може се разумети само искуством и, наравно, само душама које су будне у свом настојању да се приближе Богу. Основна истина је да се љубав открива кроз доброту у Богу и да је приступачна свакој души, чак и најслабијој, ако је кренула Божијим путем. Душа је способнија за дела љубави када је посвећенија заједници са Богом у тренуцима добре молитве, у данима пријема светих тајни. У таквим тренуцима доброта се открива души као нешто сродно, и кроз њу просијава просветљена љубав.

У тим тренуцима, слаба душа схвата да у њој делује нека сила која није људска, и та сила је чини способном за дела љубави. Када душа поново потоне у своју слабост и њено просветљење потамни, онда јој дела доброте и љубави постају страна. Добра дела учињена јуче, несхватљива су, па чак понекад и смешна, и човек је спреман да се због њих постиди, као због манифестације слабости.

Сви ови тренуци илуструју обдареност душе Божјом силом када, сједињена са Богом, почиње да зрачи љубављу. Ако су ови одвојени тренуци континуирани у човеку, онда ће доћи до постепеног спајања душе са Божјом силом и јаз између људске воље, добра и љубави биће премоштен. Тада ће људска душа увек (осим у тренуцима пада) остати у Богу, добру и љубави. Тада ће љубав према ближњима бити природна, а круна свега тога биће љубав према непријатељима, благосиљање оних који нас мрзе и молитва за оне који нас вређају.

Браћо! То је остварење заповести љубави у животу. Пут љубави је пут добра и блискости Богу. Пут је јасан... И када сте на путу живота, а тај пут најчешће води од божанских висина до низине греха, када на том путу сретнете душе одвојене од Бога и лепоте чистоте, душе рањене свим мукама страсти, душе које леже у грешној прљавштини, опуштене и неосетљиве (и видећете много, много таквих душа), помозите им, чините им свако добро, и следићете пут милостивог Самарјанина и испунићете Божји закон: "Иди и чини и ти тако."

Чините добро свим срцем, одговорите добротом на сваку потребу своје браће у Богу и тиме ћете се и сами приближити божанској љубави и достићи љубав која ће вас водити ка спасењу сада и заувек. Амин.